Parazit(iranje)

Svaka sličnost sa korejskim filmom Parasite, od prošle godine, je… namerna. No, ovde nećemo kvariti užitak onima što još uvek nisu pogledali.

U poslednje vreme smo postali svedoci da nekako krivica uvek padne na običnog čoveka, radnika, penzionera, studenta… Kao da se ne trude dovoljno, ne rade ništa i samo čekaju koru hleba da im padne odozgo. Dočim možda ima takvih slučajeva, nije teško ne primetiti koliko je to skretanje krivice na nasumičnu osobu veoma podmukla stvar. Jer vremenom ljudi počinju da se pitaju – u čemu je naša greška? Tragovi neuspelih revolucija se još uvek osećaju u našem društvu, ali opet nekako narod počinje da upire prstom u sebe, dok, politički rahmetli, vođe tih “promena”, skupa sa ljudima koje su skidali, smeju se nama iza leđa i računaju da za njih neće biti zime dokle god imaju koga za mužu.

Možda je sistemsko favorizovanje parazitiranja ono što bi potencijalno trebalo da nas brine, kao osobe čije je vreme tu i čije vreme treba da dođe. I ne, ne bih krivio jadnike koji sede na ulicama i traže novce za šta god im je potrebno, ne bih krivio ljude koji su pobegli iz svojih razrušenih udžerica, ne bih krivio depresivnu generaciju ratnih roditelja i posleratnih još depresivnijih studenata – oni nisu krivi, mi nismo krivi. Šarlatani koji ma’nito trabunjaju na televiziji tokom celog dana, ubeđujući nas da smo mi oni koji su na nečijoj grbači, pritom ignorišući sitan propust u svojoj priči, a on je: “kako smo, dovraga, došli dovde”. I da, pričam o cikličnosti političkog života pojedinaca, koji imaju više ideoloških reinkarnacija nego što prosečan hindus može da zamisli. Oni koji su svojim političkim natkurnjavanjem krajem prošlog veka uspešno napravili socio-ekonomski kolaps jednog društva, oni će prvi stati u red da te nazivaju pijavicom, neradnikom, dok se izokola goste produktima baš tvog rada i tvog mišljenja. Takvi ljudi preživljavaju upravo od našeg nedostatka volje da ih oteramo u nezasluženu penziju.

Pre nego što pogledamo, kliknemo, glasamo ili razmislimo kako ćemo da pogrešimo naredni put, predlažem da udahnemo svi duboko i zamislimo kako tvorac nečega ima prava da zamota kabele, ugasi mešalicu i uruči šut kartu onima koje je sam stvorio. Mi, obični smrtnici, smo oni koji stvaraju i koji će stvarati budućnost, mi nosimo i mi ćemo nositi zemlju, sve dok nas jednog dana ne proguta. Dok paraziti se hrane plodovima tuđeg rada i čekaju – čekaju da proizvodi tuđe muke padnu u njihove džepove, da bi tada skupili petlju (koju mi nemamo), i kažu da su oni ti zaslužni građani.

Piše: Aleksandar Ćatić

Leave a Reply

Your email address will not be published.