Marčelo – Popravljanje društva nije “mešanje u politiku”, to je posao za sve nas, pojedinačno i zajedno

– Studenti Šumarskog fakulteta, na primer, uopšte ne moraju da prate politiku da bi primetili kako sa sečom drva na Kališu nešto debelo nije u redu. Taj problem bi morao da ih se tiče. Svako ko predano, godinama radi na svom doktorskom radu ne može da ćuti pred problemom lažnih doktora nauka- rekao je za Student Marko Šelić Marčelo, pisac kome se dogodila muzika.

Zašto si izabrao da studiraš Srpski jezik i književnost?

Iskreno, nikad se nisam naročito ni dvoumio, odluka se začela još u osnovnoj – a možda i ranije. Za mene, tu je zapravo posredi zaljubljenost u priču i pripovedanje. Ona kod svih ljudi postoji još od najranijih dana, kada nam drugi čitaju; prija svima, ali neke obuzme sasvim i zauvek. Bio sam ono dete što stalno maltretira starije da mu čitaju, toliko puta da sam neke priče znao napamet, pa su žurili da me nauče da čitam što pre i tako se reše daveža. Izmišljao sam oduvek i svoje priče, u svakoj detinjoj družini imaš te klince i klinke koji su izumitelji igara, oni koji su zaduženi da osmisle priču; jedan moj imenjak i ja bili smo glavni u tome – i obojica se danas bavimo pisanjem. U osnovnoj se tome pridružila ljubav prema maternjem jeziku, išao sam na takmičenja, imao sjajne nastavnike Mariju i Zorana. Sve se to neminovno slučilo u odluku, i nikad se nisam pokajao.

Koje mesto ti je bilo omiljeno za provođenje pauza između predavanja?

„Piramida” na Filološkom, naravno. Sećam se polaganja ispita iz hrvatske i slovenačke književnosti kod profesora Tihomira Brajovića – nisam bio stigao da spremim slovenačkog pisca po izboru, i kako nas je bilo mnogo pa smo podeljeni u grupe, bio sam u onoj koja je morala da pričeka; u rancu sam imao Hinga, baš za slučaj da se tako nešto desi; u „Piramidi” sam se bacio na čitanje i analizu, imao sam koji sat na raspolaganju. I desilo se da je jedno od pitanja koja sam dobio upravo – slovenački pisac po izboru. Tako da tom mestu dugujem i više od sećanja na lepa druženja.

Šta je, po tvom mišljenju, najvažnije da mladi imaju na umu tokom studija?

Teško je reći, jer različiti ljudi imaju različite motive za prividno iste poteze. A u zemlji gde se diplome kupuju i doktorati plagiraju, o tome je i mučno govoriti, jer takva klima dobrano obesmišljava elan poštenih ljudi. Tačnije, ako imate zemlju koja stavi znak jednakosti između znanja i neznanja, a onda i otvoreno stane na stranu neznanja – to ne čini da se istina i suština promene, ni za jotu; ljudi su zbog toga još svesniji razlike i zato masovno odlučuju da odu negde gde se ta razlika važi. Nad time treba žaliti, i tek ćemo žaliti, ali nemoguće je ne razumeti zašto to, otkud to – eno, piše tu iznad, sažeto i jasno. Uvek bih rekao kako je jedna od najvažnijih stvari u životu raditi ono što voliš, štono kažu „ono za šta te Bog dao”, i zato je žalosno gledati ljude naterane da o tome odlučuju na osnovu sasvim drugačijih faktora, koji su svi do jednog usmereni ka golom preživljavanju. Dakle, ono što ja smatram najvažnijim stvarnost je potpuno demantovala, ono u šta na mrtvo ime verujem sada zvuči kao buncanje pustinjaka iz pećine; ako izgovoriš onu otrcanost da „svako treba da sledi svoje snove”, optužiće te da tako nešto može da misli samo neko ko nije budan. Meni se čini da nema tih para koje mogu da ti nadoknade isfrustriranost učenjem nečega što te u stvari ne zanima ili, kasnije, osmočasovnim poslom koji mrziš, ali to nas vodi u polemiku o tome šta koga čini (ne)srećnim, a ona je uveliko jalova – jer o tome svako odlučuje za sebe.

Misliš li da je bolje studirati ono što se voli, ili ono što je finansijski isplativo?

Sve zavisi od toga šta neko doživljava kao bolje za sebe, tu tuđa mišljenja malo vrede. Možda, ipak, vredi dodati da je to pitanje isplativosti vrlo relativna stvar. Možeš odabrati veoma isplativo zanimanje, pa u njemu biti loš i ne zarađivati – a isto tako možeš od nečega što nije na glasu kao unosno, sasvim pristojno da živiš ako si u tome dobar. To na stranu, nesumnjivo su grešne i gadne okolnosti koje darovitog mladog fizičara ili talentovanu slikarku teraju na razmišljanje kako bi bilo da postanu brokeri. S tim što ne mislim da je šteta za svet ako se bilo ko tu slomi i preda: to je test ličnosti. Uvek imaš priče o ljudima koji u fioci imaju savršena umetnička/naučna dela, bolja od svega što smo videli, ali se, eto, nisu usudili da pokušaju; tu onda obavezno slede reči kao što su skromnost, nenametljivost, ili čak nepravda. Ništa od toga zapravo nije tačno. Kosmos ti ništa nije dužan; ako si birao fioku, pa makar bio genije, u fioci ti je, nažalost, i mesto.

Koliko mladi mogu uticati na promene u društvu i na koji način? 

Ma kako razne magle padale na odgovor, on je ostao nepromenjen: mogu mnogo, i mogu na svaki zamisliv način. Ne gubite iz vida ovo: ako ste pošteni i časni u onome što radite, ako niste lovac u mutnom, vi već doprinosite – jer niste deo problema. Ako pored toga nađete volje i vremena da se uključite u rešavanje nekog konkretnog društvenog problema, onda ste i deo rešenja. A to se može na hiljadu i jedan način, tu ima posla na sve strane. Prvo treba okačiti o klin frazetinu „mene politika ne zanima”, jer živimo u zemlji gde se politika meša u sve i naprosto je moramo terati iz avlije. Studenti Šumarskog fakulteta, na primer, uopšte ne moraju da prate politiku da bi primetili kako sa sečom drveća na Kališu nešto debelo nije u redu. Taj problem bi morao da ih se tiče. Svako ko predano, godinama radi na svom doktorskom radu, ne može da ćuti pred problemom lažnih doktora nauka. Studenti prava ne smeju da ne znaju kako se državni tužilac ponaša. Čime god se bavili, verujte: situacija će koliko sutra zakucati i vama na vrata, a onda ćete se zapitati kako je to moguće, zašto niko ne reaguje. Tada se treba setiti: do juče smo spadali u te ljude, i tako se dovde stiglo. Popravljanje društva nije „mešanje u politiku”, to je posao za sve nas, pojedinačno i zajedno.

Koliko je bio trnovit put do uspeha, i ako si nekada poželeo da odustaneš, kako si pronalazio snagu da nastaviš dalje da se boriš?

Neki ljudi vole da misle kako se sve svodi na jednu tobože sudbinsku raskrsnicu, gde napraviš kardinalnu grešku ili pak skreneš u predivno popločanu ulicu ukrašenu fenjerima i drvoredom s obe strane, kojom potom mirno ideš zauvek. Istina je zapravo potpuno drugačija: ulica se stalno račva. Svaka vodi do novih raskrsnica gde ponovo, i ponovo, i ponovo moraš da se preispituješ, da odlučuješ kao u stripovima s više krajeva ili onoj epizodi „Crnog ogledala” koja sledi istu tu matricu. Ne postoji trajno „uspeo sam” i trajno „nisam uspeo”, sve to prilično uvek vodi u nove uspehe i neuspehe. Nije nikakva filozofija, vrlo je opipljivo i konkretno: dobra knjiga ne garantuje da će ti i sledeća biti takva, i obrnuto; isto je i s pesmama, isto je čime god se bavite. Kad ti ne ide, kad poželiš da odustaneš, odustani. Pa pokušaj ponovo sutra. Što se pak trajnog odustajanja tiče, nikad nisam bio zainteresovan za to. Bavljenje pisanjem doživljavam, pre svega, kao duboko intiman čin i potrebu; ponekad se pitam vredi li objavljivati, ima li koga s druge strane, nije li sve to u nekakvoj velikoj slici uzaludno – ali ta pitanja nikad nemaju veze s tim hoću li nastaviti da pišem ili ne.

Jedan od najzanimljivijih događaja iz studentskih dana? 

O, bilo je tu svega što treba: zajedničkog učenja, zaljubljivanja, žurki, hektolitara kafe, „frke” pred ispit… ali moja najuzbudljivija štreberska avantura je desetka iz psihologije kod profesora Žiropađe, valjda otud što nam to nije predmet najuže vezan za struku, a vrlo je detaljan i težak. Čitaoci mojih romana znaju da sam fasciniran psihologijom, te ih ne iznenađuje ova priča, ali ja je pamtim po tome što je situacija zapravo izgledala ovako. Pojavio se novi udžbenik, nekoliko poglavlja je dodato. To sam prekasno saznao, nije bilo vremena da ga nabavim i naučim ta pitanja, a bilo ih je veoma malo – i kako studentska logika vazda nalaže, računao sam da neću biti te zle sreće da mi, nakon što sam od korica do korica spremio gradivo iz starog izdanja, padne baš jedno od tih nekoliko pitanja. Naravno da mi je jedno od njih palo, jer tako vazda nalaže logika malera. A ispit se sastojao iz tri pitanja: ako jedno ne znaš a dva znaš, mogao si da odgovaraš za šesticu. I to su one sekunde kad odlučuješ: ovo bi moglo da se okonča ovde i sad, ko će ikada kasnije u životu razmišljati o tome. Nažalost, pitanje nije retorsko, odgovor je: ja. Sa šesticom iz staroslovenskog, na primer, živim veoma lepo, jer sam ga doživeo kao beskrajan niz bubanja u kome nije bilo ničega za mene – ali ocena manja od devetke iz bilo koje književnosti, iz sintakse ili filozofije, e to mi se nikako nije sviđalo. Iz psihologije? Nikako, ni pod razno. Vratio sam pitanja i otišao da „doštrebam”. Kad sam sledeći put izašao, u klupama gde su kolege i koleginice pisali koncepte bila su dva slobodna mesta, pa sam bezvezno upitao gde da sednem. U svom stilu, profesor Žiropađa je odgovorio: „Ma hajte, sedite gde hoćete. Tačnije, prvo pogledajte pitanja, možda neće ni biti potrebe da sednete.” Obeshrabrivanje je uvek bio deo njegovog nastupa, to mnogi nisu voleli; meni je pak bilo zabavno i simpatično na neki bizaran način – naročito tada, kad sam to gradivo toliko znao u prste da mi je bilo potpuno svejedno koja su pitanja na papiru. I možda je to bitna poenta apropo priče o izboru fakulteta: treba da odeš tamo gde ćeš i od najtežih ispita umeti da napraviš izazov i užitak; meni je ovo, između ostalog, bilo važno i zato što sam prilično siguran da bi psihologija bila moj životni izbor da se nisam opredelio za književnost.

Piše: Anđelija Milosavljević

Promote & earn money

Leave a Reply

Your email address will not be published.