Klub neprijatno upornih

„Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.“ (Član 182a Krivičnog zakonika Srbije)

Kako stvari stoje, ovih dana, mnogim komentatorima ove reči nisu baš najjasnije. Ne želim ni da pomislim da se sa njima ne slažu. Valjda je uneta strepnja u klub „Ne odvlači u krevet lep, nego uporan“.

Znate već, čine ga oni što šarm nekako uvek zaborave kod kuće, misle da je slanje pića univerzalna prečica do spavaće sobe, ne razumeju „ne“ i sve to ulickaju sa nasmejanim brkom i značajnim namigom.

I eto, sada ih više brine to što „nas pretvaraju u Finsku“, umesto da malo revidiraju svoj pristup flertovanju.

Kako će sada da privuku pažnju nama umišljenim devojkama, sponzorušama i kurvama, koje zanimaju samo tipovi u besnim kolima i separeima, što glumimo, nećkamo se, tvrdimo pazar, nesvesne da smo samo sitna riba u celom okeanu i da ima toliko boljih od nas?

Uostalom, mi ispadosmo neka primitivnija vrsta: kod nas je ne, zapravo, da. Mi ni ne znamo šta želimo, mišljenje menjamo za jedan besplatan koktel, te nam treba napadno i agresivno objasniti da smo baš vas čekale, vas i vaše neumorne pozive i uporne poruke.

Sva sreća pa nam je dozvoljeno da se tu i tamo odbranimo uz sveto „Imam dečka“, pa vas, valjda, muška solidarnost spreči u daljim nasrtajima.

Tužno je to što umanjujete i sebi značaj. Umesto da to vreme i trud posvetite nekoj osobi koja bi to sigurno želela i cenila, vi se sujetno i sadomazohistički usmerite na onu nezainteresovanu, da biste je zatim, kada ne uspete u svojim namerama, nakitili uvredama i etiketama.

Kakva ljubav!

I volim kako isti oni muškarci koji bi „zube polomili pešovanu“ koji se usudio da im priđe, bez problema dosađuju, maltretiraju i nasrću na devojke.

Ne, ne diže nam svima ego trubljenje i dobacivanje na ulici.

Neke od nas iznervira, druge baš briga, treće uplaši.

Ne prijaju nam svima masni vicevi i seksualne insinuacije.

Ne brkajte lepo vaspitanje sa koketnošću i izazivanjem.

Ne, nemojte manjak svog vaspitanja da upakujete u upornost i kvalitet.

Ne, nije poenta da odvučete što više devojaka u krevet, pogotovo ne onih pijanih, jedva svesnih i, u datom trenutku, nepromišljenih. Pogotovo nije poenta da nekoga ubeđujete da treba da ode sa vama u krevet.

I ne, daleko smo mi i od Finske.

Nažalost.

Ne treba zakon da nam kaže kada treba da odustanemo, kada je upornost otišla predaleko i da druga osoba neće promeniti mišljenje.

Zato vaspitavajte svoje sinove, braću, sestriće i učenike da poštuju druge i sebe, da čuju i razumeju „Ne“ i „Ne prija mi“, ali da znaju i sami to da kažu. Da igraju na kartu šarma i humora, a ne novca i pića. Da biraju ljude koji igraju na iste te karte.

Da ne budu kivni kada ih odbiju i da poštuju granice. Da ne moraju biti predatori.

Zato vaspitavajte i ćerke, sestre, bratanice i učenice da poštuju druge i sebe. Naučite ih da kažu „Ne“ i „Ne prija mi.“, da čuju to od drugih. Da nije sve u nečijem novcu i besplatnom piću. Naučite ih da ne moraju biti lovina koja samo čeka da je neko snimi i odvede kući. Naučite ih da postave i poštuju granice. Da iskažu svoje emocije i neslaganje, da ne moraju da se nećkaju ako žele da zadrže nečiju pažnju, već da budu jasne i glasne.

Samo tako će biti jasno da je ne, baš to- ne. A nečije „da“ će više vredeti.

Samo tako ćemo zatvoriti taj Klub neprijatno upornih i, možda, će tako svako biti u krevetu u kome zaista i želi da bude.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.