Ekipa sastavljena od najvećih asova NBA lige, ne samo tog vremena, stigla je 1992. godine u Barselonu na prve Olimpijske igre na kojima su nastupali košarkaški “profesionalci”. Za sve ljubitelje košarke, pitanje plasmana Majkla Džordana i drugova niti jednog trenutka nije se postavljalo. Zaista su bili “Drim tim”. Jedina dilema sa njima na parketu bila je da li će njihov protivnik da izgubi sa 20, 30, 40 ili više poena razlike.
Posle poraza od Sovjetskog Saveza u Seulu 1988. godine, Amerikanci su odlučili da na sledećim Olimpijskim igrama pošalju po prvi put u istoriji tim sastavljen od najboljih NBA igrača. Potvrda ispravnosti njihove odluke stigla je u Argentini 1990. godine, kada je njihova najbolja “amaterska” reprezentacija poražena vrlo ubedljivo od Jugoslavije. Koliko su ozbiljno shvatili Olimpijske igre u Barseloni, govori i podatak da je njihov stručni štab na čelu sa selektorom Čakom Dejlijem prisustvovao završnici Evropskog prvenstva u Rimu 1991. godine. Vlade Divac, član idealne petorke „Eurobasketa 1991”, smatrao je tada da „plavi” imaju samo „procenat šansi da u Barseloni pobede Amerikance”, a i veliki Irvin „Medžik” Džonson je tih dana vrlo pohvalno govorio o evropskom “Timu snova”: “Samo Jugoslavija može da nas zaustavi. Bilo bi neozbiljno, pa čak i glupo, ako Jugoslovene ne bismo shvatili krajnje ozbiljno. Između njih i nas će se voditi bitka za zlato. Voleo bih da se sretnemo sa njima, jer znam šta predstavlja njihova košarka, a i cenim neke njihove igrače. Posebno bih voleo da igram protiv Divca i Kukoča.” Nažalost svih ljubitelja košarke do tog susreta iz dobro poznatih razloga nikada nije došlo.
Došla je i ta toliko čekana 1992. godina, koja je sigurno promenila košarku. Sa imenima kakva su Majkl Džordan, Čarls Barkli, Leri Bird, Klajd Dreksler, Patrik Juing, Medžik Džonson, Karl Meloun, Kris Malin, Skoti Pipen, Dejvid Robinson i Džon Stokton, Amerikanci su stvorili tim snova koji je to i bio u svakom smislu te reči. Njima je pridodat i tadašnja velika koledž zvezda Kristijan Lejtner (dobio je mesto u timu ispred Šakila O’Nila), a po mnogima jedini igrač koji nije bio u timu, a trebalo je da bude je Ajzea Tomas, koji je navodno ostao bez mesta u Barseloni na insistiranje Majkla Džordana. “Drim tim” kako su mediji odmah prozvali košarkašku selekciju Amerike bio je glavna atrakcija Igara u Barseloni. Izazivali su ogromnu pažnju medija i publike (verovatno ni jedan tim u ekipnim sportovima pre, a i posle njih nije izazivao toliko interesovanje publike i medija), a karte za njihove mečeve su bile rasprodate mnogo unapred. “Bili smo kao rok bend, neverovatno koliko smo pažnje privlačili gde god bismo došli. Svaka utakmica koju smo igrali bila je kao NBA finale.” – prisetio se legendarni Klajd Dreksler kako je izgledala popularnost “Drim tim”-a tih dana. Reprezentacija SAD-a, naravno, postala je ubedljivi pobednik olimpijskog košarkaškog turnira. Ni jedan tim nije uspeo ozbiljnije da im zapreti, a rivale su pobeđivali sa prosečno nešto manje od 45 poena prednosti. Najgore je prošla Angola na otvaranju turnira, koja je ispraćena sa -68 (116:48), u meču koji je na više načina obeležio Čarls Barkli. Impozantno je bilo i +51 protiv Litvanaca u polufinalu, koji su čini se platili ceh za poraz Amerikanaca od Sovjeta u Seulu.
8. avgusta 1992. godine odigrana je finalna utakmica košarkaškog turnira Igara u Barseloni. “Drim tim”-u je na megdan izašla Hrvatska. Rezultat je na kraju bio 117:85, a čini se da je moglo biti koliko god su to želeli Majkl Džordan, Medžik Džonson, Leri Bird i kompanija – toliko su bili dominantni u Barseloni.
Hrvatska je do finala stigla sjajnom igrom i sa sjanjnom generacijom, koju su predvodili Dražen Petrović, Toni Kukoč i Dino Rađa, ali na njihovu žalost, bili su samo statisti u velikom finalu, iako su se vrlo dobro držali posebno u prvom poluvremenu. Ostaje za pamćenje i podatak da su najefikasniji igrači finala bili Dražen Petrović i Dino Rađa sa 24 i 23 poena. Mnogi su kasnije smatrali Majkla Džordana za najvažniju kariku tog „Tima snova“, ali je istina nešto drugačija. “Leteći” je u finalu Hrvatima ubacio 22 poena, ali je ipak prva violina tima u Barseloni bio Čarls Barkli, koji je imao ubedljivo najbolji košgeterski učinak.
Lepota košarkaške igre koju su u Barseloni demonstrirali Majkl Džordan, Irvin “Medžik” Džonson, Leri Bird, Skoti Pipen, Džon Stokton, Karl Meloun, Klajd Dreksler, Čarls Barkli, Kris Malin, Patrik Juing, Dejvid Robinson i Kristijan Lejtner, privukla je mnoge klince širom sveta da se bave košarkom, a trenere van Sjedinjenih Američkih Država da još više rade na unapređenju igre i približe se Amerikancima, u čemu su i uspeli.
Američki tim iz Barselone je ušao u istoriju. Jednostavno, bio je nepobediv. Amerikanci su nastavili i dalje sa praksom slanja na velika takmičenja NBA igrača i nazivanjem tih timova “Drim tim”, ali će se većina ljubitelja košarke složiti da su ti timovi samo blede kopije, jedinog pravog košarkaškog “Drim tim-a”.
Leave a Reply