Đorđe Karađorđević- Omiljen među Srbima,odbio  i Tita i Hitlera

Život se poigrao sa kraljevićem Đorđem Karađorđevićem, a ujedno se time poigrao i sa našom istorijom. Da je on – prgav, Srbenda, patriota par ekselans, hrabar kao Herakle – nasledio svog oca kralja Petra I na srpskom tronu, svakako ne bismo videli Jugoslaviju ali čega bi se drugog nagledali to sam Bog zna

.

Princ Đorđe Karađorđević rođen je 8. septembra 1887. godine, na Cetinju, na dvoru svoga dede po majci, knjaza Nikole, koji će tek kasnije postati kralj Crne Gore. Živeo je u prestonici srpske Sparte sve do 1894. godine, kada se, nakon smrti supruge, kneginje Zorke, tada još uvek knez Petar sa decom seli u Ženevu u ulicu Monetije 10, gde će živeti naredne četiri godine.

Carska Rusija biće zemlja u kojoj će mlađani Đorđe pohađati vojnu školu, budući da će biti u Kadetskom korpusu cara Aleksandra II. Svoje plemićko poreklo je skrivao od drugih kadeta.

Nakon Majskog prevrata 1903. godine i povratka Karađorđevića na vlast on prekida školovanje i dolazi u Srbiju, po prvi put, s obzirom da postaje prestolonaslednik. Nesrećni događaj 1909. godine, kada je u naletu besa šutnuo u stomak svog poslužitelja Kolakovića a ovaj preminuo nekoliko dana kasnije od bolova i povreda, doveo je do toga da je Đorđe abdicirao u korist svog mlađeg brata Aleksandra.

Učestvovaće u oba balkanska rata kao i u Prvom svetskom, te će biti teško ranjen u Bici na Mačkovom kamenu, kod Krupnja, septembra 1914. godine. U poznijim godinama oženio se Radmilom Radonjić, ali nije imao dece. Umro je u Beogradu, 17. oktobra 1972. godine, a sahranjen je na Oplencu u porodičnom mauzoleju dinastije kojoj je pripadao; pored njega sahranjena je i njegova žena, koja je preminula 1993.

Ovde bi, po nekim istorijskim  merilima, mogla da se završi priča o Đorđu. Ali, po životnim merilima, i po merilima nadistorijskim, njegova priča mora da se nastavi, jer je daleko složenija nego što možete i da zamislite. Neki među vama, koji pažljivije čitaju, možda su već naslutili tu složenost.

Prestolonaslednik, kasnije kraljević, Đorđe, bio je omiljena ličnost u srpskom narodu. Posle kralja Petra daleko najomiljenija. Da biste shvatili zašto, morate uzeti u obzir neke stvari koje vam još uvek nismo rekli o njemu.

Ime je dobio po svom dedi Karađorđu, a sa njim je delio i više od imena. Bio je prgav i nagao, neukrotiv, neobuzdan. Srbenda do srži. Patriota par ekselans. Hrabar kao mitski Herakle. Voleo je da ide na pecanje sa svojim profesorom matematike Mihailom Petrovićem Alasem

Preka narav ga dovodi u sukob sa Nikolom Pašićem, Apisom Petrom Živkovićem. Pašiću je njegova abdikacija odgovarala, pošto je Aleksandar bio taktičniji, mladić kojim se lakše moglo manipulisati, barem je tako cenio legendarni predsednik srpske vlade.

Za vreme Aneksione krize (za one koji ne poznaju sopstvenu istoriju, u pitanju je međunarodna kriza nastala nakon što je Austrougarska anektirala Bosnu i Hercegovinu 1908. godine) davao je neodmerene i vatrene izjave, javno pozivao na rat sa Bečom i Peštom, a na Pozorišnom trgu (za one koji ne znaju sopstvenu istoriju, u pitanju je sadašnji Trg republike) spalio je zastavu Monarhije.

Austrougarska štampa je imala poseban pik na njega, a nakon što je 1909. abdicirao u „Politici“ ste mogli da pročitate da je na delu bila zavera protiv mladog Đorđa: „Onaj, koji je bio najizrazitiji predstavnik nacionalnog otpora prema  Austriji uklonjen je i Austrija sad triumfuje. U sećanju narodnom to će ostati zabeleženo za svagda, i u Srbiji a naročito van Srbije. Zaboraviće se sve ostalo, a ostaće samo jedno: da je Prestolonaslednik Đorđe uklonjen zato, što je hteo rat Austriji“.

Foto: Google

Na Mačkovom kamenu, Đorđe je bio heroj. Za razliku od mlađeg brata koji borbu nikada nije video izbliza, stariji je bio na liniji sa svojim precima.

Ratni dopisnik pariskog „Žurnala“, Anri Barbi, ovako je opisao događaj tog 21. septembra 1914. godine: „Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije. Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno. Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena. Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

– Šta v … – vi ovde? – podviknuo je on.
– Mi smo u rezervi.

– Švabe samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!
– Nemamo naređenje.
– Gde je zapovednik?
– Ubijen!
– Za mnom… Ja ću vam biti zapovednik.

Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda izvukao sablju:

– Vojnici! – viknuo je – ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg  Kralja! Neka hrabri pođu za mnom!

I dalje na konju, on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim. Princ Đorđe na konju bio je izvanredna meta i neprijateljski meci bili su usmereni na njega. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ojačane, ponovo kreću na neprijatelja koji, sa svoje strane, okleva a potom počinje da se povlači. Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen. U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.

Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili:

– Ne bojte se ništa – kaže im on – oni mene ne mogu da ubiju! Mi smo im uzeli Mačkov Kamen! … Nek crknem, ono nije ništa! Živela Srbija!

Zahvaljujući neverovatnoj sreći, zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ. Ovo je drugi put, od početka rata, da je princ Đorđe ranjen“,

Kada su ga Nemci 1941. godine oslobodili iz ludnice (da, oprostite nam što to nismo do sada spomenuli, čekali smo pravi trenutak) u Toponici kod Niša, u koju ga je 1925. strpao rođeni brat Aleksandar, verovatno u strahu od narodne ljubavi prema Petrovom prvencu, ponudili su mu da bude kralj okupirane Srbije. Đorđe je to glatko odbio i stekao poštovanje i najogorčenijih protivnika monarhije, da ne govorimo o običnom narodu.

U svojoj romansiranoj autobiografiji „Istina o mome životu“, (objavljenoj u Jugoslaviji krajem ’60-ih godina) tragediju ovog oslobađanja od strane okupatora, opisuje sledećim pitanjem: „Zar je trebalo da ceo jedan narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?“.

Nemci su mu zatim ponudili da živi na Belom dvoru, čime bi de fakto mogao okupatoru da posluži kao „kralj“ pred Srbima; Đorđe je i to odbio.

Nakon toga je živeo u centru Beograda, izgleda u svom stanu u Jevremovoj ulici. Nikada, ni jednim svojim potezom, nije dao legitimitet ni nemačkom okupatoru ni kvislinškoj vlasti Nedića i Ljotića. Takođe, za sve to vreme, bio je jedini Karađorđević koji nije pobegao iz otadžbine.

Kada su partizani oslobodili Beograd, Đorđe se sastao sa generalom Pekom Dapčevićem i čestitao mu na pobedi. Peko mu je ponudio od države lični automobil i vozača, ali je Đorđe i to odbio, rekavši da mu je dovoljan njegov bicikl.

Komunisti su svim ostalim pripadnicima njegove porodice zabranili da se vrate u zemlju, samo je njemu dozvoljeno da ostane. I to ne zato što su mislili da ga koriste u propagandne svrhe; vrlo malo je ljudi uopšte znalo da je on tu.

Takođe, valja na kraju naglasiti da niko u socijalističkoj Jugoslaviji nije primetio njegovo navodno ludilo; drugim rečima, čovek je na pravdi boga držan – od strane kralja Aleksandra a potom nakon atentata u Marseju i od strane kneza Pavla i kraljice Marije – u psihijatrijskoj ustanovi.

Piše: Nemanja Zdravković

Ostavite komentar

Your email address will not be published.