Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Аутор Нешто сам мислила...

Празници у нама

Могли бисмо данас да причамо. О свему. О томе да ли је боља Звезда или Партизан. Пси или мачке. Сладолед од ваниле или чоколаде. О томе да ће се покварити време и да је гре’ота што за Ускрс нећемо имати сунце. Зар сунчани празник није најлепши? Можемо причати о протестима, да ли су стигли са закашњењем или за њих никада није касно. Ко стоји иза њих? Да ли треба правити

Опширније…

Ми што не пакујемо кофере

Зовем се Милица. Где ћете „српскије“ име од тог? Име сам добила по баки, маминој мами. Одрасла сам у озлоглашеном кругу двојке. Док је за многе то оаза за „надмену, празноглаву“ квазиелиту, за мене је то крај у којем сам направила школске, најлепше  успомене, у којем сам се дружила и свађала, крај којим сам трчала кући да стигнем до дозвољеног времена, оног продуженог за „Мама, је л’могу још петнаест?” минута.

Опширније…

Филозофија на службеном путу

„Океј, је л’ има неко идеју о чему да буде нови текст?“, питам ја њих. „Па, ако немаш инспирацију, пиши о нечему мање филозофском. Неком свакодневном животу, нечему што ти се десило.“ Два сата касније, креће да се јавља изненађујуће велики број људи, занима их која ће бити тема. Видим да очекују згражавање, пљувачину, критику. Свако воли то да прочита. Ваљда без тога више не можемо ни живети. „Не, поштоваћу

Опширније…

Ми се не бојимо, учимо да бојимо

Легенда каже да су пре „жутих елитиста“ и пре „крезубих сендвичара“, пре „страних плаћеника“ и „црвених русофила“ постојали људи. Само ти неки људи. Обични. Људи који нису имали претеране, неразумне захтеве од живота. Који су кројили и прекрајали. Три пута мерили, па секли. Законе, правила, градове, путеве и своје животе. Молим редакцију, ово „своје“ да замасти, јер нико тада није прекрајао туђе. Мада неприметно они и јесу утицали на друге:

Опширније…

Осамдесет година касније

Те ’37 свашта се издешавало. То је година која је изродила Валентину Терјешкову, мени баш драгог писца Мому Капора, али и необичног, црног патка по имену Дача. Музички ју је обојило прво извођење Орфове Кармине Буране и, нама још важније, оснивање Музичке академије у Београду. То је година када је Пикасо оставио четкицу и кист, гледајући завршену Гернику, данас важан антиратни симбол и година у којој је први пут објављен

Опширније…

А на кога твој прст показује?

Један од најдражих хобија данас јесте упирање прстом. Опушта, ништа не кошта, не захтева много труда и скреће пажњу са вас самих на оно што показујете. Тим испруженим, непоколебљивим делом тела показујемо шта желимо, нишанимо другога, окривљујемо и провоцирамо. Ретко, неки и никада, тај прст усмеримо ка себи самима. То би значило да смо спремни да се суочимо сами са собом, нашим мислима, поступцима и демонима. Тако би забава престала.

Опширније…

Месечина, к’о Оскар жут…

Напомена: текст садржи делић радње филма Месечина. Сцена број 1: ”Ла ла ленд” баш форсирају, али има овај да добије Oскара. Филм о тешком одрастању Афроамериканца, па још, хомосексуалца. Остали неће имати шансе, као што ди Каприо није имао наспрам Меконахија, каубоја онемоћалог од аидс-а.   Сцена број 2: Махерсала Али ће освојити Оскара, гледај шта ти кажем! – Ма, јеси ли нормална? Па човека нема ни петнаест минута у

Опширније…

Оглас: Тражи се памет!

„Море, не дам ја своју памет ни за чију.“ говорио је мој деда. На први поглед надмена, не свима блиска, а мени све јаснија мисао. Како ми и не би била ближа у овом данашњем свету у којем није лако одбранити ништа, па ни сопствену памет. Воле људи да ти је соле, па то ти је. А није више ни само со у игри, већ ти је поштено и забибере,

Опширније…

Пуј пике не важи.

„Морам сада да га водим, обећао сам му.“ „Ти знаш да је он пас, зар не?“ „То нема никакве везе, ја сам му дао реч и сада морам да је испуним.“ Он заиста верује у то што каже и не верује у кршење речи, иако је та реч дата доброћудном псу, који ће га безусловно волети без обзира на све и који ни сам не зна да му је обећање

Опширније…

Садa кад више нисмо мали…

Када сам била мала, мислила сам да су моја два старија брата највиша у граду. Када су се у пубертету додатно развили, мислила сам да су најјачи у крају. И због тога се са њима у друштву ничега нисам плашила, јер сам знала да ће ме од свега заштити. Када сам била мала, нисам била неустрашива. Плашили су ме непознати шумови у току ноћи и нисам смела да избацим ногу

Опширније…