Atlantida

Gde se nalazila?

Nekada, u davna vremena, iza moreuza „Herkulusovi stubovi“ (Gibraltar), zabeležio je Platon, prostiralo se veliko ostrvo koje se zvalo Atlantida. Ostrvo je imalo površinu oko 154.000 kvadratnih milja, a na njemu je živelo oko 20 miliona ljudi. Zemlja je obilovala toplim izvorima, a u šumama su živeli slonovi i druge afričke životinje. Plodne ravnice bile su ispresecane mnogim kanalima, koji su služili kao vodeni putevi za prevoz razne robe i poljoprivrednih proizvoda. O bogatstvu ove civilizacije govori podatak da je njen glavni grad bio opkoljen visokim bronzanim zidovima, a dvorci, vile i hramovi bili su prekriveni zlatom i srebrom.

Od 12.000. pa sve do 9000. godine, Atlantida je gospodarila tim delom sveta, upravljajući gigantskom mediteranskom carevinom, koja je dopirala sve do Egipta i Italije. Atlanti su se borili za stvaranje takve državne zajednice u kojoj bi ideali bratstva i prijateljstva predstavljali najveće blago.
No, „jednoga užasnog dana i jedne užasne noći“, navodi Platon, „Atlatidu je progutalo – more!…“ Od tada do danas o njoj je napisano preko 20.000 knjiga u kojima se iznose bezbrojne pretpostavke. Jednu od posljednjih napisao je austrijski inženjer Oto Henrih Muk, čovek veoma širokih pogleda.
Muk naglašava da je Platon govorio istinu i dodaje da se Atlantida mogla nalaziti u blizini Azorskih ostrva, koja leže na udaljenosti od 1.200 kilometara od Evrope.

Šta je zapamtio Kromanjonac?

Ako je to tako, ova blistava imperija je zasigurno imala svoje kolonije na Starom kontinentu. Ali, gde?! Primitivna keramika i primitivno oruđe Neandertalca govore o tome da je Evropa u ta davna vremena još uvek preživljavala – kameno doba! Muk je obratio pažnju da je Kromanjonac, koji je bio viši rastom i koji je bio na daleko višem kulturnom nivou od Neandertalca, živeo otprilike u isto vreme s Atlantima. Izvanredne slike divnih ljudi sa bronzano obojenom kožom u pećinama španske i južne Francuske danas se pripisuju umetničkim vizijama čoveka iz Kromanjona. Negovi ukrasi, oruđe za rad i drugi predmeti, bili su izrađeni veštije i sa znatno više umetničkog ukusa od neandertalskih. Drugim rečima, to su ostaci jedne visoko razvijene kulture, koja u mnogo čemu predstavlja kontrast u odnosu na primitivni način života neandertalskog čoveka!

Istražujući grobove Kromanjonaca, Muk je izneo pretpostavku da su oni bili žitelji Atlantide. On je obratio pažnju i na sledeću činjenicu: ogromne oblasti Evrope za vreme egzistencije hipotetičke civilizacije bile su prekrivene snegom i ledom, jer su glečeri počeli da se tope i nestaju tek u 11. milenijumu prije nove ere. Zašto? Zašto topla Golfska struja, koja danas zagreva obale Evrope, nije tada funkcionisala? Da je u tome nije možda sprečavala neka golema prirodna pregrada – Atlantida – pita se Muk i dodaje da je Golfska struja zapljuskivala obale legendarnog kontinenta, da je upravo ona stvorila onu blagu klimu o kojoj je s oduševljenjem govorio Platon?!… Postoje li dokazi za takvu tvrdnju? Da, postoje!

Kakvu tajnu skrivaju jegulje?

Muk ih je pronašao u neobičnom i za sada neobjašnjivom ponašanju evropskih jegulja. Napuštajući svoj zavičaj – Sargasko more, koje se nalazi jugozapadno od Azorskih ostrva, jegulje se upućuju Golfskom strujom, i reklo bi se potpuno besmisleno, putuju u Evropu i završavaju u rekama koje se ulivaju u Mediteran. Nakon nekoliko godina jegulje se vraćaju u Sargasko more, gdje polažu ikru i završavaju svoj životni ciklus.
Šta ih nagoni na tako opasna putovanja? Nauka na to još nije dala definitivan odgovor. Možda se, kaže Muk, na to pitanje može dati sledeći odgovor: kada su se instikti jegulja tek formirali, slatke rečne vode na Atlantidi, u kojima su one mogle da nađu utočište od morskih grabljivica, nalazile su se sasvim blizu Sargaskog mora. Slepi instikt ih i danas, hiljadama godina nakon nestanka Atlantide, i dalje tera na duga i neizvesna putovanja tokovima Golfske srtuje!
Muk je sledio trag koji je Atlantida kao svojevrsni most mogla da odigra izmedu Evrope i Amerike. On je obratio pažnju na sličnost egipatskih, srednjoameričkih i južnoameričkih piramida u dolini reke Moče. Zatim na slične elemente u kulturama Baska i Maja. Muk piše o jednom baskiskom misionaru koji je bio zapanjen kada je otkrio da ga ljudi u džunglama Gvatemale odlično razumeju i da koriste slična oruđa pri obradi zemlje kao i njegov narod.

Šta je načinilo depresije u Atlantiku?

Platon je tvrdio da je Atlantidu progutalo more. Muk je u svojim istraživanjima počeo da traga za „izgubljenim kontinentom“ i po dnu Atlantskog okeana. Zahvaljujući okeanografiji, nauka danas raspolaže detaljnom kartom morskog dna. Dno Atlantika podeljeno je na dva dela velikim podvodnim grebenom čija visina pod morem dostiže 3 000 metara, a proteže se od Islanda do Antarktika.
U području Azorskih ostrva taj se greben širi u plato širine 400 i dužine 1000 kilometara. Severno od njega podižu se podvodne vulkanske planine. Pojedini njihovi vrhovi uzdižu se nad površinom okeana. To su danas Azorska ostrva, čiji oblik i razmere uveliko podsećaju na – Platonovu Atlantidu!

Pri razvijanju svoje hipoteze, Muk je bacao poglede i na priobalne regione severnoameričkog kontineta. U reonu grada Karstona, u Južnoj Karolini (SAD), aerofoto-snimanjem 1930. godine načinjena je karta celokupne oblasti, koja neodoljivo podseća na bojno polje prekriveno sa oko 3.000 okruglih i ovalnih kratera, čiji su „grudobrani“ okrenuti prema jugoistoku.
To je po mišljenju Muka veoma ozbiljan dokaz u korist hipoteze da su kratere stvorile krhotine nekog nebeskog tela koje je doletelo iz severozapadnog pravca. Razume se, udubljenja u Južnoj Karolini su znatno manja od dve ogromne depresije koje se nalaze na dnu Karipskoga mora; one dostižu dubinu od 9.000 metara i imaju površinu od 500.000 kvadratnih kilometara.
Kakve su ogromne sile stvorile ta gigantska udubljenja na morskom dnu i šta je izazvalo pojavu vrtloga na obali Južne Karoline?

Katastrofa je došla s neba?

Platon pominje odstupanje u kretanju zvezda i ogromnim požarima na Zemlji, koji su pratili katastrofu Atlantide. Muk smatra da je u skretanju zvezda reč o – asteroidu. Matematički proračuni daju rezultat njegovom zaključku da je asteroid „dospeo“ iz pravca asteroidnog pojasa Adonis i pri orbitiranju oko Sunca skrenuo i obrušio se na Zemlju!
Slično gigantskoj raketi, asteroid se iz zapadnog pravca spuštao na Zemlju. Sudeći prema veličini podmorskih depresija, Muk pretpostavlja da je prečnik kosmičkog giganta dostizao oko – 11 kilometara!
Na visini od oko 300 kilometara asteroid je zbog zapaljenog vodonika počeo da sija jarko crvenom bojom. Za njim se vukao rep zapaljenih gasova, dugačak oko 60 kilometara. Pri prodoru kroz atmosferu, on se raspao na manje delove.
Dva džinovska dela asteroida, svaki težak od nekoliko milijardi tona sručila su se u okean, stvorivši portorikansko udubljenje, a manje krhotine izrovarile su tlo u Južnoj Karolini. Ti udari apokaliptične snage izazvali su eksploziju koja je zahvatila ogromnu teritoriju. Još dva gigantska komada asteroida pogodila su Zemljinu koru na veoma osjetljivom mestu – u regiji Atlantskog grebena – i aktivirale sve vulkane u njegovom lancu.
Stravična kataklizma zahvatila je Atlantidu i pretvorila je u pustoš.

Zašto su nestali mamuti?

„Za jedan užasan dan i jednu užasnu noć“, kako je pisao Platon, „Atlantida je išcezla“. Još dugo su nakon toga zemljotresi potresali kontinente, pa je severoistočni deo Južne Amerike potonuo u Atlantik, a njen severozapadni deo izronio iz voda Pacifika, prenoseći gradove s nivoa mora do vrhova današnjih Anda. Istovremeno, gigantski crni oblaci, ispunjeni otrovnim gasovima, gušili su ljude i životinje širom naše planete.
Kao dokaz za tu hipotezu Muk navodi iznenadni nestanak mamuta. Preživevši desetine hiljada godina u Sibiru, koji do tada nije bio pod ledom, oni su iznenada uginuli. Svi do jednoga!
Autor hipoteze tvrdi da je oblak otrovnih plinova te kolose ubijao na licu mesta. Po njegovom mišljenju, nije izneta još ni jedna činjenica koja bi objasnila iznenadno smrzavanje dlakave braće slonova, niti se zna šta je to što je uticalo da se Sibir pretvori u gigantski frižider. Da li je pogodak asteroida doveo do oscilacije Zemlje za vreme njenog rotiranja, što je izazvalo predislokaciju polova i naglu izmenu klime? – postavlja Muk pitanje i dodaje da su se u ogromnom crnom oblaku mogle nalaziti i one kolosalne količine vode koje su izazvale svetski potop o čemu govore legende mnogih naroda.
Interesantno je da Platon ukazuje na „more blata“ koje je za duže vreme onemogućilo plovidbu brodova izvan Gibraltara. Godine 1822. arheolog Leonard Vulej započeo je radove na iskopavanju grada Ura, prestolnice drevnih Sumera. Ispod grobnica prvih careva, ekspedicija je otkrila sloj mulja i prljavštine, debljine gotovo tri metra. U istom sloju nisu bili otkriveni nikakvi arheološki ostaci. Baš nikakvi. Sve što je do tog vremena postojalo, kao da je netragom iščezlo!

Rađanje nove civilizacije

Prema Mukovim proračunima, čovečanstvu je bilo potrebno tri hiljade godina da bi se oporavilo od katastrofe izazvane padom asteroida. Skoro sve to vreme ogromni crni oblak vulkanske prašine visio je nad severnom Evropom.
Za one koji su preživeli kataklizmu, život pod tim oblakom predstavljao je kratku i tešku borbu za opstanak. Ljudi su lutali pod crnim nebom, na kome se Sunce samo ponekad pojavljivalo kao daleka fatamorgana; a u vreme kada je čovječanstvo stvorilo nove uslove za razvoj svoje civilizacije – to je bilo u četvrtom mileniju pre nove ere – od Atlantide je ostala samo legenda.
Sva dostignuća nekadašnje nauke, umetnosti i kulture uopšte, bila su zbrisana. Čovečanstvu je bilo potrebno još 6.000 godina da bi steklo nova znanja; njih je koristio i Muk da bi postavio svoju teoriju o uzrocima propasti blistave Atlantide.

Ostavite komentar

Your email address will not be published.