Aleksandar Bata Atanasijević, sjajni razbijač blokova i veliki zavodnik, o obojci, nadimku i daljoj karijeri.
–Nadimak Bata dobio sam od starijeg brata. Kada sam trebao da se rodim, roditelji su mu govorili dobićeš batu, pa je samim time on počeo tako da me zove, a posle i svi ukućani. Drugari u školi su takođe čuli za nadimak i oni su počeli tako da me zovu. Tako da sada me, i ovde u Italiji u klubu, zovu Bata. – kaže popularni Bata u razgovoru za Student.
Kako je počeo tvoj odbojkaški put i kako sada gledaš na to?
-Počeo je 2000. godine, kada je srpska reprezentacija sa Zoranom Gajićem osvojila zlato na Olimpijadi. Tada je mnogo dece gledalo sport i želelo da krene tim putem, pa i ja. Kao dečaku bile su mi bitne ocene u školi, tako da je odbojka bila nešto što se desilo usput i mnogo sam zahvalan Bogu na tome.
Kakav je osećaj osvojiti zlato i postati evropski prvak sa reprezentacijom?
-Upravo postoji razlika osvojiti medalju sa klubom i sa reprezentacijom. Naša generacija je jako dugo čekala ovakav uspeh, jer smo pre samog takmičenja bili peta, šesta ekipa u Evropi. Dobrom igrom stigli smo do zlatne medalje i mislim da će ova medalja ostati upamćena kao jedna od najznačajnijih u srpskoj odbojci.
Kako komentarišeš to što si stekao epitet razbijača blokova i jednog od najpoželjnijih muškaraca u zemlji?
-Moja pozicija na terenu je takva da dobijam najviše lopti, samim time postižem najviše poena, što je zbog prirode pozicije normalno, a ne zato što sam najbolji. Drago mi je da čujem ovu vest, ali s obzirom da imam 30 godina bilo bi mi draže da sam je čuo pre nekih 10 godina.
Kako provodiš dane u izolaciji i kako održavaš kondiciju?
-Nije lako biti ceo dan kod kuće, pogotovo nama sportistima koji smo navikli da treniramo po dva puta dnevno u jeku sezone. Do pre neki dan smo mogli da treniramo individualno u teretani, ali sada ni to. Trudim se da se što bolje organizujem, da pokušam da održim normalan život pre ove situacije.
Najzanimljivija anegdota iz karijere?
-Sa 13 godina izgubio sam želju za sportom. Hteo sam da pređem u Zvezdu koja je tada bila najbolji klub, gde su mi rekli da sam ekstremno netalentovan. Odlučio sam da ostanem u Partizanu, gde sam sa 15 godina dobio šansu kao prvotimac, što se ispostavilo kao jako dobra odluka.
Veliki si uzor mnogim mladim odbojkašima, kako da ostvare svoje ciljeve?
-Uvek se trudimo da budemo uzor mlađima, zbog toga sam sa Nikolom Rosićem osnovao odbojkaški kamp. Stoga moraju uvek da rade, da ne odustaju, da treniraju bolje od drugih i daju uvek 100%.
Tvoj savet studentima?
-Moram da kažem da im jako zavidim na mogućnosti da idu zajedno i da se druže sa svojom generacijom, trenutno mi to najviše nedostaje. Poručujem im da ne zaborave da je studiranje najlepši deo života.
Piše: Filip Marković
Leave a Reply