365 dana… ničega

Dok se domaći mediji naslađuju brojem klikova na evergrin repostove poput „MAGIČNI lek protiv mamurluka posle kog GLAVA NE BOLI“, ja ću pokušati da sumiram malo utiske. Svoje utiske.

Ne o novogodišnjoj večeri! Hvala na pitanju, nisam se dobro proveo, kombinacija ruske salate i svake čaše alkohola previše, za osobu koja ne bi trebalo da pije, je prilično bila pogubna. No dobro, vreme je da započnemo mali razgovor o staroj godini.

Da li se neko seća šta je bilo prošlog godišnjeg ciklusa? Kako je koji mesec prolazio, tako je i meni nekako sećanje počelo da bledi, i kao da sam se malo izgubio u vremenu. Određeni događaji se čine daljim nego što jesu, poneki kao da su bili juče, a neki kao da se nisu nikada ni desili.


Obično ne gledam one rewind klipove, jer me uvek  podsete na to kako vreme stravično brzo prolazi, i kako se ne snalazim najbolje u tom vrtlogu minuta, dana i sekundi.

Sve je i počelo kao jedno veliko odbrojavanje do 00:00, takva je bila cela godina, kao da su svi čekali da se završi. Ništavna i beznačajna u odnosu na okrugao broj.

Svuda se pričalo o nekom završetku dekade, dok je meni stajalo u glavi kako je dobro što gledam ovaj sveži film iz 2008. godine. I zaista je tako, čini se da je sve veći broj ljudi odlučio da malo uspori svoj kalendar , i da sebi vremena da procesira ogroman broj informacija, kojima smo natrpani svakog dana.

Dok oči uspevaju nekako da isprate sve ono što nas zanima, mozak kaska za nama određeni period. Baš kao kad se posle dosta vremena setimo nekog nasumičnog, i blesavog događaja iz prošlosti, i krenemo da se smejemo histerično. Zašto je tek sada taj trenutak presmešan?

Možda ima do toga da smo malo nostalgični, mada, zašto bih bio nostalgičan za vremenom kada sam polupijan pokušao da ukradem džak cementa sa gradilišta? I da li je to bilo ove godine? Ne znam ni zašto pišem o tome ovde.

Toliko pitanja me mori, a odgovora nema. I sasvim je moguće da je nekome prošla 2015. godina bila lepa, da mu se desilo nešto što mu je okrenulo život za 360 stepeni (tj. vratilo ga na isto, samo ga je prevarilo da mu se kakvo tumbanje desilo), da će mu ostati ubeležena u kalendar kao nešto najlepše ikada – to i jeste naš subjektivni utisak.

Baš kao i osećaj za lepo ili ružno, mesta gde treba da stoje zarezi, kako nam glas zvuči na snimku ili kako lepo izvlačimo tonove iz dubine srca u tuš kabini. Sve je to, da prostite, vaša lična stvar. Tako je i kod mene.

Možda je meni prošla 2017. bila godina koju bi trebalo zaboraviti, ali nadam se da će naredna biti bolja. I ovo kažem svakog prvog januara, posle čuvenih želja u ponoć i „odluka-odluka“*, koje mi se rasprše posle buđenja za doručak u 5 posle podne, i glave, koju bih najradije posadio na šiljke komšijine ograde.

Možda me drži čak do drugog januara, ali bitno je da počinjemo sa optimizmom. Možda ću u novoj 2011. (ako preturim apokalipsu preko glave), zapamtiti i nešto lepo. Nadam se, a u pozadini dinosaurusi marijači zajedno sa Morisijem sviraju na poluvremenu Superboula.

Srećna Nova godina!

* citat iz reklame za hranu za mačke

Piše:Aleksandar Ćatić ; FOTO: Izvor Google

Ostavite komentar

Your email address will not be published.