Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Шест ствари које нисте знали о римским гладијаторима

Маса их је волела, елита презирала, па ипак, сви су им се дивили. Римски гладијатори су преко више од 650 година уживали поштовање публике. Људи су одлазили у арене широм царства да гледају ове наоружане и обучене ратнике у крвавом спектаклу. Арена је била сурово позориште где су ратници својим борбама ушли у приче и легенде, поставши тиме “бесмртни”.

1. Жене су се бориле као гладијаторке

Гладијаторке су биле жене које су се бориле у арени у старом Риму и углавном су биле робиње. Међутим, било је и оних које су се својевољно пријављивале. Иако су биле ретка појава, оне су заиста постојале, а за то има доказа како у археологији, тако и у књижевности. У литератури се највише помињу гладијаторске борбе у којима су учествовале жене, а које је организовао Домицијан. Он је волео да гледа борбу између гладијаторки и патуљака, а на основу сачуваних слика и мозаика из тог доба, може се закључити да су се гладијаторке бориле обнажених груди и да су ретко носиле шлемове.

Ноћ је била намењена за борбе градијаторки јер су те борбе биле ретке и имале су велики значај. Обучене као Амазонке, забављале су публику на трбинама све док их у 3. веку није забранио римски император Септимије Север.

 

 

2. Нису увек били робови

Нису сви гладијатори били доведени у арену у ланцима. Иако је већина била из редова робова који су починили тешке злочине, откривени су натписи који показују да се од 1. века п.н.е. демографска структура гладијатора изразито мења. Узбуђење битке и хук гужве постали су привлачни за слободне људе који су се својевољно укључивали у борбе маштајући о слави и великој новчаној награди. То су често били бивши војници вешти у борби, али су неки припадали и вишој класи патриција.

 

 

3. Гладијаторске игре су првобитно биле део погребних церемонија

Многи древни хроничари су описали гладијаторске борбе као део обреда који се изводио на сахранама богатих племића. Када би неки истакнути аристократа умро, породице би ангажовале робове и осуђенике који су се међусобно борили до смрти. Тиме је одржаван сабласни хвалоспев о врлинама које су красиле покојника. Према Тертулијану и Фестусу, Римљани су веровали да људска крв помаже да се очисти душа покојника. Ове игре су представљале својеврсну замену за људску жртву. Касније су популаризоване и до краја 1. века п.н.е. постале су саставни део спектакуларне забаве у Римском царству. Стотине хиљада људи послато је у смрт у амфитеатрима старог Рима, било да су се борили међусобно или су били присиљени да доживе нападе дивљих животиња.

 

 

4. Нису се увек борили до смрти

Холивудски филмови и телевизијске емисије нам често приказују крваве гладијаторске борбе као борбу до смрти. Међутим, борбе су се одвијале према строго прописаним правилима. При одабиру двојице ратника строго се водило рачуна о томе да буду сличних конституција и искуства. Такође, судија је контролисао да ли се правила борбе поштују. Често је и заустављао борбу уколико би неки од учесника био тешко рањен. Борба се завршавала у пат-позицији уколико би публици постала досадна, и у ретким случајевима – када би учесници часно напуштали арену уз дивљење публике јер су им приредили узбудљиву представу.

С обзиром на то да су тренери улагали доста у гладијаторе, нерадо су их гледали како умиру у римским амфитеатрима. Због тога су их обучавали како да у борбама ране свог противника а да га не убију. Ипак, живот гладијатора је био бруталан и кратак.

 

 

5. Постојало је више врста гладијатора

У почетку се од гладијатора очекивало да се боре у одећи народа којем припадају, а касније су добијали посебна обележја. Гладијаторске игре су еволуирале од борби на смрт до организованог спорта који је имао своја правила. Борци су разврставани у класе на основу искуства и специјализовани су за одређени стил борбе и врсту оружја. Најпопуларнији су били „мурмилони“ и „трекси“ који су се борили мачем и штитом, али је било и „еквитеса“ који су улазили у арену на коњима, као и „димакера“ који су се борили са два мача. „Есадери“ су се борили у двоколицама у стилу британских Келта и претпоставља се да је њих увео Јулије Цезар након инвазије на Британију.
Од свих врста гладијатора, можда је најнеобичнија била класа „ретарија“ који су од оружја имали само мрежу и штитник на левом рамену. Ови ратници су имали тактику да збуне противника тако што су пре саме борбе бацали мрежу на њега са циљем да га разоружају. Уколико покушај не успе, остајали су без оружја и са малим шансама за победу.

 

 

6. Неколико римских императора је учествовало у гладијаторским борбама

Римски цареви су често освајали љубав свог народа тако што су организовали сурове гладијаторске борбе у амфитеатрима. Неколико њих учествовало у тим борбама како би показали своје ратне вештине под строго контролисаним условима и са тупим ножевима. Императори су се борили са неискусним борцима или са слабо наоружаним припадницима публике. Најпознатији од њих је свакако римски цар Калигула, који је трошио огромна средства за приређивање представа.

 

 

Да ли сте знали ?

Многи римски гладијатори су били тренирани до изнемоглости – стрпљиво, упорно и доследно. Њихова исхрана је била богата угљеним хидратима и имали су масне наслаге у пределу трбуха. Ова тактика је имала практичну сврху јер им је помогла да виталне органе заштите од повреда.

 

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.