Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Владимир Вујасиновић – Капитен за пример

Он је човек који је обележио светски ватерполо у својој 25 година дугој каријери. Уметник у овом спорту и човек који је својој земљи донео много радости. Капитен, најбољи ватерполиста света, део сваке идеалне ватерполо поставе, онај који из играча извлачи најбоље. У каријери је освојио 37 клупских одличија и 19 са репрезентацијом. Својом игром одушевљавао је из године у годину не само навијаче клубова за које је наступао, већ и целокупни народ у својој земљи, где је сматран једним од највећих спортских идола, а његово име је често скандирано из грла хиљада навијача. Даме и господо, за оне малобројне који су још у дилеми, данас вам представљамо великог Владимира Вујасиновића!

 


Ватерполом је почео да се бави у родној Ријеци, где је већ са непуних 15 година дебитовао за сениорски тим Приморја и већ на дебију иако убедљиво најмлађи успео је да постигне погодак. Од тог хладног фебруарског дана у Ријеци, па наредних 25 година трајаће блистава каријера често прескромног човека ван терена, али правој “зверини” у базену.

За време распада Југославије, Влада одлучује да се са породицом пресели у Београд. Вагао је између београдских вечитих ривала, али су црвено-бели били упорнији, па је тако “Вујас” завршио у Црвеној Звезди. За Звезду су тада играли великани југословенског ватерпола Јеленић, Милановић, Шапић, Ћирић, па је доласком Вујасиновића створен један јако моћан тим, који је доминирао у Југославији, али због санкција није имао прилику да свој велики квалитет покаже и на међународној сцени. После две и по године напустио је црвено-беле и на наговор Александра Шоштара прешао у Барселону. Барселона је тада имала три бриљантне сезоне у којима је предвођена Владом каталонска екипа доминирала шпанским првенством. После Шпаније вратио се у домовину, где је 1997. године потписао за Партизан, који је желео да прекине доминацију Бечеја у домаћем првенству. Нису успели црно-бели те сезоне да врате титулу на Бањицу, али су зато дошли до ЛЕН трофеја, победивши у финалу Јадран из Сплита. Иако је планирао да се дуже задржи у црно-белом табору, после само годину дана због лоше ситуације у земљи Влада је био поново принуђен на селидбу, а овог пута је избор пао на “чизму” и Рому. Иако је првобитан план био повратак у Барселону, у последњем тренутку се Влада ипак одлучио за Рому и није погрешио.

 

 

После три одличне године у екипи из италијанске престонице, Вујасиновић се 2001. године сели у екипу која је многима синоним за ватерполо – Про Реко. Задржао се Влада 7 година у ватерполо “Дрим тим”-у из Ђенове са којим је освојио све могуће трофеје и сва могућа лична признања. Постао је чак и почасни градоначелник овог малог места, а колико је тим из околине Ђенове важан у каријери Владе Вујасиновића, можда најбоље говоре његове речи: “Реко је печат моје каријере због трофеја, пријатеља, звања почасног градоначелника. То ми је можда и највеће признање у животу.” После Река вратио се у Партизан у намери да српски тим врати на кров Европе. Иако су пропустили неколико прилика неочекиваним поразима од Југа и Младости, 2011. године са подмлађеним тимом и са дебитантом на клупи у виду Игора Милановића, црно-бели враћају најбитнији европски клупски трофеј на Бањицу после тачно 35 година. Навијачи Партизана ће вечито памтити то финале Евролиге 2011. године и како је отписани тим Партизана предвођен у базену Вујасиновићем у сред Рима прегазио моћни Про Реко и на потпуно невероватан начин попео се на европски врх. Нажалост због немаштине талентовани тим црно-белих се убрзо распао, а Влада је после још једне године када је предводио сада још млађи тим Партизана одлучио да у 39-ој години живота оконча своју блиставу каријеру.

 


У репрезентацији је дебитовао 1990. године када је имао 17 година, 3 месеца и 22 дана у Котору. Репрезентација Југославије је тог дана савладала Француску са 18:3, а Влада је и на дебију у репрезентативној капици био стрелац. Убрзо је постао стандардан члан репрезентације, маштао је о одласку са “плавима” на Олимпијске игре у Барселону, али су га санкције спречиле да још као тинејџер испуни један од својих спортских снова. Одмах после скидања санкција Влада Вујасиновић је постао стандардан члан репрезентације Југославије, а први већи резултат са репрезентацијом бележи 1997. године, када су “неки нови клинци” које је Никола Стаменић тада убацио у репрезентацију (после Олимпијских игара у Атланти, Никола Стаменић је потпуно подмладио репрезентацију) дошли до сребрне медаље на европском првенству, изгубивши несрећно у финалу од Мађара.

 

Уследила је и бронза следеће године на светском првенству у Перту, када је “Плаве” на путу до злата зауставио невероватни Хесус Рољан. 1999. година је по многима била кључна за југословенски ватерполо. После никада потпуно разјашњене допинг афере, два тада најбоља светска ватерполиста Владимир Вујасиновић и Тамаш Кашаш која су играла у Италији, суспендована су са европског првенства у Италији због наводног коришћења недозвољених средстава. Југословени без Владе нису могли много, остали су без медаље, а то је значило да је време за смену Николе Стаменића и долазак на репрезентативну клупу Ненада “Нене” Манојловића. Нови селектор вратио је све “отписане” у репрезентацију, а улогу предводника новог тима доделио је Влади Вујасиновићу и није погрешио. После бронзе на ОИ у Сиднеју, када су “Плави” на целом турниру доживели само један пораз и то у полуфиналу против Мађарске, већ 2001. године почиње доминација југословенског ватерпола. Освојено је убедљиво злато на ЕП у Будимпешти, а потом исте године и сребро на СП у Фукуоки. Вероватно се многи сећају полуфиналног меча из Фукуоке, када је Вујасиновић сјајним лоб ударцем са 10 метара у последњој секунди утакмице донео победу “плавима” против Русије и пласман у финале. У финалу је опет као и 3 године раније непремостива препрека била одбрана Шпаније предвођена Рољаном. Две године касније дошло је време да се брани европско злато у Крању, а после једног скандалозног финала које је обележило дивљање хрватских навијача, Југославија је после продужетака под диригентском палицом Вујасиновића успела да одбрани злато.

 

 

Циљ те сјајне генерације се знао, Олимпијске игре у Атини 2004. године, све је било подређено освајању златне медаље у грчкој престоници, али се ипак није дало. Играли су “Делфини” одлично цео олимпијски турнир, лагано дошли до финала, после три четвртине финалног сусрета са Мађарском имали +3, али је злато остало само сан. Одиграли су “Плави” лоше последњу четвртину, Мађари су направили преокрет и дошли до олимпијског злата, а репрезентативцима Србије и Црне Горе је остало за утеху да су били пласирани степеник више него на претходним ОИ. Годину дана касније у Монтреалу на Светском првенству, репрезентативци Србије и Црне Горе су се реванширали у финалу Мађарима и попели се на кров планете. Био је то вероватно највећи успех те по многима једне од најбољих ватерполо генерација у историји, а Влада је на том првенству као прави капитен сјајно предводио свој тим. Уследио је распад државне заједнице Србије и Црне Горе, па је Влада Вујасиновић постао први капитен репрезентације Србије у историји, а одмах на првом такмичењу под новим именом, заставом и химном, Срби се пењу на највиши степеник постоља и освајају златну медаљу на ЕП у Београду.

 

 

До краја репрезентативне каријере Влада више није имао прилику да се попне на највиши степеник, а те последње две године његовог играња у репрезентацији обележио је сукоб репрезентативаца на ОИ у Пекингу (освојена је “само” бронза) у коме Влада није учествовао, као и животна драма “Вујасовог” великог пријатеља из репрезентације Данила Икодиновића. Колики је Дачина несрећа утицај имала на Вујасиновића можда најбоље говоре његове речи: “Вест о несрећи Данила Икодиновића затекла ме је на припремама репрезентације за пут у Малагу на Европско првенство у ватерполу. Чинило ми се да је пут од Београда до Новог Сада најдужа дистанца коју сам у животу прешао. Данило ми је као брат. Све изазове смо заједно прошли, у репрезентацији, Италији, у животу генерално. Одабрао ме је да њему и Наташи будем кум на црквеном венчању, и то је за мене била велика част. Чим бисмо завршили јутарњи тренинг, сваки дан сам са неколицином саиграча ишао у Нови Сад да седимо у том болничком дворишту, да будемо уз њега. У Малаги је цела репрезентација играла за њега. И стигли смо до сребрне медаље. Данило је велики спортиста и борац. Како се никада није предавао у базену, тако је успео да победи и у борби за живот.”

 

Srodna slika

 

 

После те 2008. године и ОИ у Пекингу, већина генерације на челу са Вујасиновићем која је претходну деценију редовно одушевљавала народ у својој земљи одлучила је да заврши репрезентативну каријеру, тако да је меч за бронзану медаљу у Пекингу, последњи званчни наступ зе репрезентацију легендарног капитена Владимира Вујасиновића. Вујасиновић је иза себе оставио вредне спортске трагове које нису понели само новинска хартија и ТВ екрани у ударним терминима. Овакве трагове остављају само људскост, професионализам, посвећеност, снага, воља, неодустајање, ослонци и стубови тима, несебичност и све то упаковано у ненаметљиву скромност, а већина ватерполо стручњака ће се сложити да свет није видео много бољих, ако је уопште и било бољих ватерполиста од легендарног Владимира Вујасиновића.

 

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.