Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Шта челична птица однесе, она то и врати

Једног од последњих дана априла, на аеродром Никола Тесла, слетеле су две челичне птице: једна из Цириха, друга из Милана.

Са собом су донеле већ поспане, али узбуђене људе и кофере пуне пармезана и швајцарских чоколада.

Било је већ једанаест сати, дан се приближавао крају и путници су хитали ка другој страни аеродромских врата, оној где ће их загрлити они којима су највише недостајали, салетети возачи дивљих таксија и где је стајао град који је стрпљиво чекао да се врате.

Таква журба је била сасвим очекивана.

Јурили су кроз те сиве и утихнуле просторије, док су точкићи кофера надјачавали поздраве које ће упутити онима поред којих су жвакали прост авионски сендвич. (Није ни био тако лош, прошли пут је био много сувљи)

У тој журби сударале су се кесе из аеродромских радњи, звецкале су флаше скупоцених пића, бомбоњере су чекале да се отворе, а плишани медведићи да стигну у нове домове и да заспу у рукама детета које је једва чекало да се тата врати.

Исти ти ужурбани људи су са собом донели неке нове успомене, доживљаје и два килограма више. Мирисали су на ту другу земљу, много уређенију и хедонистичкију од ове у коју су се вратили. Иако уморни и сажвакани од пасошких контрола и путовања, деловали су освежено и мотивисано, пијано од нових животних искустава. Само вас путовања тако могу разбудити и из инертног живота раздрмати.

Хитали су људи ка том новом печату у пасошу, печату који ће означити повратак у реалност. Хитали су ка покретној траци којој ће се превише приближити, док траже велики кофер са поломљеним точкићем и црвеном траком на дршки, како би се лакше разазнао у мору истих црних, уморних кофера.

Хитали су ка тим вратима, која су водила назад у живот: монотон, досадан, шарен, магичан, такав, чупав и длакав…зависи како се коме заломило.

Хитали су и хитали и у том свом хитању да први прођу кроз пасошку контролу, нису ни приметили старију госпођу која се мучила са својим коферчетом и тешком торбом.

Можда је нису могли приметити, јер су били презаузети псовањем покретних степеница које нису радиле. Ето, тек си слетео, а већ нешто не ради.

Можда су били превише занесени жељом да прођу пре свих ту пасошку контролу, јер дај макар у том реду да буду први, ако већ нису на неким другим тркама.

Можда хитају кроз цео свој живот, без да икад застану или само погледају са стране.

Хитали су и било их је баш брига.

И нисмо се лако разумеле та непозната госпођа и ја.

Имале смо различите идеје за ношење тог потешког пртљага.

Било јој је помало нелагодно што јој уопште треба помоћ.

Мени је било нелагодно што јој нико други, снажнији, није понудио.

И стигле смо тако заједно до краја степеница, спорије него сви други, таман да станемо на крајеве дугачких редова.

Биле смо међу последњима та непозната сапутница и ја.

Сутра се на улици нећемо препознати.

Кроз годину ћемо се и заборавити.

Имаћемо исти печат у пасошу и у једном кратком трену смо поделиле муку.

Нисмо хитале.

Међу последњима смо стигле до врата које воде назад у реалност.

У ту реалност треба вратити и мало пристојности и емпатије, не само пармезан и швајцарске чоколаде.

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.