Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Ђаволчићи у нама

Било је обично, најобичније подне када је зазвонио фиксни телефон.

Да будем искрена, ја се на њега баш слабо јављам, да не кажем никада.

Каква је то животна иронија да су ми, у тинејџерским данима, моји скретали пажњу на астрономски високе рачуне због дугих и дууугих разговора.

Знате већ како то иде, цвркућете са симпатијом, па онда у паузи јавите најбољој другарици, првој, другој и трећој.

Чини ми се да је трен пролетео између тих слатких, бесмислених, а тада тако значајних разговора и данашњег големог труда да што уљудније и брже одбијете сервисирање климе или наградну, шарена лажа, вечеру.

Но, вратимо се на то обично подне, када је зазвонио иначе тихи телефон.

Из страха да то не зову из ресторана, да откажу доставу ручка, јавила сам се.

Шта да вам кажем, гладна девојка доноси свакакве бесмислене одлуке.

Са друге стране издајничке жице била је комшиница. Госпођа у зрелим годинама, увек дотерана, са сређеном фризуром и уснама обојеним у црвено, увек маштовита са коментарима:

„Јао, па зашто си се офарбала у плаво?“

„Твоја браћа су тако фина и мирна, док си ти си опасна, видим ја. Прави мали ђаволчић.“

„Добро је да си се префарбала, данас се само курве фарбају у плаво.“

И тако даље, и тако даље, уз необавезно зализивање мојих обрва.

Мислим дајте, да су ми баке живе не верујем да би ми толико дотеривале обрве.

И свашта сам ја испробавала: љубазно јављање како сам васпитана, стрпљиво одговарање и блесаво смешење на те необичне коментаре, а било је ту и брзог истрчавања из зграде, уз гласно, збрзано „Добар дан!“, мој мали, бонтон, штит од њених насртаја.

Но, опет сам скренула са теме, вратимо се назад на тај телефонски позив.

Тај позив је могао бити обичан, као што је био обичан тај дан, али уместо тога је био дугачак, заморан и препун тривијалних информација.

И џаба сам се хватала за сламку спаса уз понављање „У реду, пренећу мами, не брините.“, спаса није било.

Као свака добра комшиница одслушала сам све што је било на души старије особе, зато што то тако треба, зар не?

И сама то пропагирам: треба бити фин и пристојан, поготово према старијима.

Да им уступите место у аутобусу, пропустите их у реду, пружите им шачицу разговора..

Тог дана сам пружила бокал.

Чак и када ми се батерија истрошила, опет сам је окренула, као свака културна, млађа особа, из страха да не испаднем неваспитани „ђаволчић“.

И док сам окретала број, док сам самовољно бирала да слушам још о странци, са чијом се идеологијом не слажем, о комшијама и о одговарајућој боји косе коју треба да имам на глави, сетила сам се другарице која је још давних дана похвалила ту обазривост према другим људима:

„Цоми, ти си тако дивна и добра особа. Али знаш, некада су добар и глуп браћа.“

И заиста, када не можете да дођете до речи, када упаднете у замку свог зацементираног васпитања и туђе нападности, када вам ни бонтон штит не помаже, јер је особа са друге стране глува за ваше речи, а не одустаје од својих, бити повремено ђаволчић не звучи тако лоше.

 

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.