Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Ми што не пакујемо кофере

Зовем се Милица.

Где ћете „српскије“ име од тог?

Име сам добила по баки, маминој мами.

Одрасла сам у озлоглашеном кругу двојке.

Док је за многе то оаза за „надмену, празноглаву“ квазиелиту, за мене је то крај у којем сам направила школске, најлепше  успомене, у којем сам се дружила и свађала, крај којим сам трчала кући да стигнем до дозвољеног времена, оног продуженог за „Мама, је л’могу још петнаест?” минута.

То је мој крај.

То је мој делић града у који сам до ушију, целим срцем, бесповратно и заувек заљубљена.

И није лако бити заљубљени идеалиста у Србији. Па још када томе додате наиван оптимизам, добије се запетљана једначина. Додаш, одузмеш, обришеш, рачунаш у глави, па на дигитрону, не иде, прежврљаш, пробаш опет, знојиш се, нервозно гледаш на сат и мазохистички не одустајеш.

Гледаш около и делује ти да никоме не иде.

Неки се ни не труде, жваћу жваку отворених уста, цупкају ногом у ритму нове Цецине песме, имају пушкице у џепу или ће у последњим секундама преписати од оног „штребера из прве клупе“.

Други се зноје више него ви, скоро су без гумице остали, од писања и брисања, замишљено чешкају главу и покушавају наћи решење на питање „Како безболно волети ову нашу државу?“.

Обратите пажњу како паметно праве разлику између државе и земље.

Немојте никада изједначити та два.

Имали смо ми природне лепоте много пре ваучера од пар хиљада динара и велике људе које комплетни идиоти данас не би смели узимати у уста, а не упоређивати се са тим величинама.

И док се мучим са том једначином, сетим се тетке у Француској и ујака у Енглеској.

Сетим се људи које волим и које себично желим овде, јер ако они остану можда стварно будућност није тако црна. Ипак су ти људи превише важни и посебни да би тако лако постали само део статистике оних који су од ове једначине дигли руке и стопили се у прост „одлив мозгова“.

Али, али, ако добију децу овде и васпитају их да буду исти такви: културни, вредни, уљудни.. ма само нормални људи, можда ће ова једначина постати за нијансу лакша.

Онда схватим да не знам ни шта ћу ја својој деци једног дана рећи. „Децо, добро дошли у један магичан град. Паркић иза ћошка ће вам бити омиљено царство, учитељицу морате поштовати, Хвала и Извини се не доводе у питање, можете уписати коју год гимназију желите, можете бити све што замислите, будите добри, не чините лоше другима, не лажите, поштујте старије, али не дајте на себе… А да, ево вам и једна једначина, која ће, неким лошим данима, довести у питање све што сам вам управо рекла.“

Да ли то треба својој деци да кажемо?

Да ли треба да им предамо Пандорину кутију пуну вишегодишњих лажних обећања, извитоперености, тираније јачих, гласнијих и агресивнијих и неког лудила на које смо се ми, старији, већ навикли?

Да ли је та Пандорина кутија мање страшна ако смо на њу огуглали, од њеног затварања одустали, али машном обмотали?

Неке кутије до сутра можете у најшареније папире увијати, њихову застрашујућу унутрашњост не можете тако лако сакрити.

Што би народ рекао: „Исто ..ање, друго паковање.“

А ми смо се силних паковања нагледали, сложићете се.

Па шта ћемо онда?

Закрпићемо срце, ушушкати кнедлу у грлу и брисати сузе иза затворених врата, сваки пут када на аеродром испратимо неког свог?

Неког коме је једначине доста и ко жели неке лакше математичке задатке.

Па добро, јурићемо се по свету, лајковати на инстаграму, можда своје дете у далекој Норвешкој или домаћем Чикагу назову по нама. Штета што ће му бити тешко да га усвоји, ипак ће бити на језику који му је стран.

Опет се сетим тетке у Француској и ујака у Енглеској.

Сетим се времена уложеног да научим енглески, француски и италијански.

Сетим се како ми је рад са логопедом покварио изговор француског. Како сада са тим, мукотрпно наученим, сада тврдим словом Р да живим у Француској?

Нисам спремна.

Да крпим срце, живим са кнедлом, да глумим храбру па да са удаљавањем од пасошке контроле пустим крокодилске сузе.

Нисам спремна да се одрекнем недеље и ручка, наших тако једноставних, али тако великих породичних традиција.

Да јурцам неким другим путем, некој другој кући, да стигнем на договорено време, уз обавезних седам“ Извини, хаос је у граду“ минута кашњења.

Да напустим тај многима мрски, а мени заувек најближи крај и ставим кључ на све те успомене које знам да ће негде, у некој другој земљи избледети.

Нисам спремна.

И чупам све те шарене траке, машне и украсне папире, поштено сам знојем натопила тај папир са једначином и напунила ту Пандорину кутију сузама.

Доста ми је више позитиве и надања.

И чекања, чекања, чекања.

Убеђивања и вређања интелигенције.

Рвања да не поклекнеш и не завршиш у блату.

Застрашивања и уљуљканих патологија.

Чувања овог мог сапуњавог мехура и сталне поправке ружичастих наочара.

Љута сам и на себе, на друге, на Србију, и на ове што нису гласали и на ове што јесу, али им не разумем политичке изборе, а највише на ове сто пута прегажене оптимистичне мрвице наде, што се и даље куробецају у мени.

Па докле више, мајку му?

Хајде одустаните па да се и ми пакујемо и палимо или да и ми зажваћемо ту жваку, цупнемо ногом у ритму песме српске мајке и сачекамо крај часа да препишемо решење.

Али ту су.

Подло се регенеришу преко ноћи.

Када помислим да су их изгазили заувек, они васкрсну и засијају мало јаче.

Дрски пундравци.

Тај мехур, сачињен од неког магичног праха и челика.

Ти последњи атоми снаге, та нека жила на којој висе сва дечија, зелена, могуће незрела, сигурно наивна надања за неку лепшу будућност и неку лакшу једначину.

”Панодорина кутија се може затворити. Једначина има решење.  Не одустај! Не одустај!”, вичу.

И ја шта ћу? Морам да их слушам.

Зато што ако остајеш, мораш да се бориш.

И да не одустајеш.

Ћераћемо се ми још.

Пандорина кутија и ја.

Наше мрвице, ви и ми.

Па, ко последњи остане на ногама.

Дај сад назад ту једначину.

Сутра је нови дан, њега барем никоме не дамо.

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.