Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Филозофија на службеном путу

„Океј, је л’ има неко идеју о чему да буде нови текст?“, питам ја њих.

„Па, ако немаш инспирацију, пиши о нечему мање филозофском. Неком свакодневном животу, нечему што ти се десило.“

Два сата касније, креће да се јавља изненађујуће велики број људи, занима их која ће бити тема. Видим да очекују згражавање, пљувачину, критику. Свако воли то да прочита. Ваљда без тога више не можемо ни живети.

„Не, поштоваћу и ја изборну тишину.“, одговарам им. Што је много, много је. А да ће баш мој текст, два дана пред изборе, некоме да отвори очи, па и неће.

Морам и ја мало да одморим од претеране филозофије.

И бирам да не пишем о томе.

Бирам да ме не дотакне то што је дечко данас, мртав ‘ладан, у ужем центру града, пред основном школом уредно згужвао омот од пљескавице и бацио га на под. Бирам и да се не запитам шта је у глави његове девојке, која наставља да га одушевљено љуби између залогаја своје богато нафиловане лепиње. 

Изгледа да је љубав стварно слепа чим јој не смета његов простаклук. После испада да је лук у пљескавици једини проблем. Знате, квари укус пољубаца.

Познат ми је његов празан поглед. Виђен је толико пута када их изненадите са информацијом где се налази контејнер.

Њима буде чудно што је вама чудно.

Не, овај пут бирам да ме не избаци из такта људска некултура и бахатост.

Овај пут ме није изненадила ни недеља моде у нашој престоници. Када кажем недеља, мислим дан, јер сам открила да ми је то мера.

Сензори су ми, изгледа огуглали на без покрића, умишљене главе, подигнуте носеве и арогантне, самопрозване стручњаке. Нисам ни имала жељу да тражим и позивам на оригиналност. 

Изгледа да са том фабриком униформисаних има само пар нас проблем. А што бих ја заустављала траку која штанцује исте утегнуте, пренашминкане, са истим носевима клонове, када се девојке утркују која ће пре до те фабрике стићи?

Па када се процес „улепшавања“ заврши, тада прави живот почиње уз одјеке послатих силиконских пољубаца колегиницама са којима делите серијски број усавршавања.

После ћете заједно оговарати и исмевати оне што се усуде носити машне и цвеће у коси, шљампаве хаљине и ружичасте, Дороти, ципелице. Али добро, неко се нада земљи Оз, а неко сплавовима и новим летњим хитовима о остављеним, неутешним девојкама.

Па и то ми је, данас, сасвим у реду. 

Имам таман довољно времена да смислим како да објасним свакој млађој девојци да је у реду да оде на кафу ненашминкана и обувена у патике. Некада је недеља то подразумевала. Сада не можете на миру прошетати пса по крају без осуђивачких погледа оних за које не знате да ли се тако обучене враћају из изласка или им је то неопходан „селфи“ костим. 

Кафа ће се охладити док се сви међусобно ошацујемо. Нећемо се чути од прегласне, техно музике. Зашто се пушта техно у кафетерији, у преподневним сатима, нико тачно не зна.

„Матори!“, неко дозива конобара. 

Исти тај неко грлато држи банку за својим столом. Из његове приче можете закључити да води баш необичан живот, свака му част, у свакој животној ситуацији успе да испадне цар. 

За то време ми ћемо разменити пар трачева и простих реченица, таговаћемо се и поздравити поруком са гомилом срца.

„Морамо што пре ово да поновимо.“, делимо одушевљење.

Видите како је лако бити одушевљен?

Успешно смо претресли животе свих око нас.

Ех, само мало више времена да смо имали па бисмо стигли и приче о нама самима мало да претресимо. Нека, други пут, када будемо мање журили даље.

А жури се.

Сви негде журе. Ухвате их пундравци, па не могу ни да остану до краја премијере да поздраве глумачку екипу аплаузом. Није им проблем да чекају почетак ревије сат времена, па и они сами су каснили. То тако треба, али ревију не могу одгледати до краја, имају незавршена посла. Ваљда о истим тим незавршеним пословима сазнају из телефона који нису угасили иако је представа у току.

Па куцкају, ли куцкају. Ревносно проверавају како лајкови на фотографију из позоришта напредују. 

„Културо, еве ме.“

Па негде одјуре, без чекања изласка на бис. Воле људи драматичан излазак. Да се види да они хитају негде даље, у узбуђења и авантуре.

Које су углавном одигравају у кафићу у крају или фенси ресторану.

Овде сви путеви воде ка фенси местима и фенси, улицканом животу.

Ето, све су то наше свакодневне ствари.

Свакодневни људи и свакодневне појаве.

Огуглали смо, погасили радаре разума, па и ми само животаримо, заједно са њима.

Нема ту неке претеране филозофије.

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.