Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Осамдесет година касније

Те ’37 свашта се издешавало.

То је година која је изродила Валентину Терјешкову, мени баш драгог писца Мому Капора, али и необичног, црног патка по имену Дача. Музички ју је обојило прво извођење Орфове Кармине Буране и, нама још важније, оснивање Музичке академије у Београду. То је година када је Пикасо оставио четкицу и кист, гледајући завршену Гернику, данас важан антиратни симбол и година у којој је први пут објављен Толкинов Хобит. То значи да се ми данас одушевљавамо на машту и умеће старе осамдесет година.

Ко је рекао да квалитет може остарити?

Те године настао је и Студент, најстарије студентско гласило, са оснивачем Ивом Лолом Рибарем. У том тренутку имао је само двадесет и једну годину.

Двадесет шест година касније, већ поменута, Валентина Терјешкова постаће прва жена у свемиру.

Ко је рекао да млади не могу мењати историју?

Сада је 2017, тек смо загризли ову годину и још не знамо какви нас укуси у њој чекају.

Слатки? Кисели? Љути? Горки? Могуће од свега по мало.

Шта мислите, да ли неки родитељи, негде, било где на свету, управо преповијају бебу која ће за двадесетак година покренути револуцију? Која ће оставити своје отиске у историји? Која ће веровати да може мењати свет. А сада се одушевљава само на мајчино лице и плишаног, безименог, пса, са којим спава.

И шта је са нама који смо сада у двадесетим?

Како је могуће да ми нисмо спремни за промене?

Како је могуће да верујемо да не морамо ми, неко други ће. А и он је будала.

Како смо дозволили да нам главни животни репери буду људи са парама сумњивог порекла и њихове разголићене девојке?

Да нам кроје судбину други- више лењи, примитивнији, глупљи, покваренији, необразованији од нас.

Да треба да се дивимо фудбалерима, политичарима, бизнисменима и њиховим младим, мршавим пратиљама.

Сепаре је увек исти, девојке се мењају.

Да су нас исти ти уверили да се све врти око моћи и око пара, како год до њих дошли.

Те нас сада медији преплављују са њиховим великим мислима и животним филозофијама.

Како смо дошли до тога да све вреднујемо на основу броја лајкова и броја прегледа?

Немојте ме убеђивати да сензационалистички, морбидни наслови вреде тих кликова.

И како смо дозволили да нас убеде да се свет не може мењати?

„На млађима свет остаје!“ у Србији више не важи. Ту наивну идеју потражите негде другде, срећан пут.

Добићете богато окићен главни град, јефтино образовање и жалићемо по новинама за вама када одете из ове земље.

У аутобусу, таксију, пошти, на улици, у кафићу, само у пролазу слушамо о онима који су испали паметни и отишли.

„Како и не би?“, кажу. „Овде се ништа не може променити.“

То значи да смо ми, што остајемо, глупи?

Можда, заиста, и јесмо.

Журимо, не знамо ни сами где.

Не знамо шта хоћемо, али знамо шта нећемо.

Нећемо да пропустимо леп дан у башти кафића.

Нити отварање сезоне летњих излазака.

Опседнути смо интернетом.

Зар није довољно што смо друштвено активни на њему? Па пратим Филипа Вукшу на Фејсу, лајкујем шта он ради, шта више желите од мене?

Желимо велике плате, чим уђемо кроз врата фирме.

Желимо луксуз, лепе ствари и нашминкан град.

Баш је супер што је Београд препун фенси кафића, пројеката, ископина из којих ће нићи хотели…

Не дозвољавамо себи да помислимо на оне који морају лежати у срамотно запуштеним, оронулим и заборављеним болницама.

Сва срећа па ни у Дом здравља не морамо ићи. Мали бенефити младости.

Неће нам та места пасти на памет ни док ђускамо на хуманитарној журци, на којој се морају скупити паре за лечење неког нашег вршњака.

Не брините, ускоро то нећемо морати ми да скупљамо, ваљда ћемо видети бољитак од туриста које су привукле новогодишње лампице нашег главног града.

И можда стварно немамо то у себи.

Тај жар за мењањем, историје, земље, света.

Можда треба да сачекамо да неке друге бебе и деца одрасту па да мењају свет на који ћемо, до тада, навићи.

А можда можемо и само да се тргнемо и угледамо се на неке друге, од нас боље људе.

На прве у нечему.

На наивне, мудре будале.

На зачетнике и стваратеље.

“Ипак нисам побеђен све док не признам пораз, а ја га још не признајем.”, речи су једне бебе из те ’37.

Ко је рекао да смо побеђени?

Нисмо још сви признали пораз…

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.