Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

А на кога твој прст показује?

Један од најдражих хобија данас јесте упирање прстом.

Опушта, ништа не кошта, не захтева много труда и скреће пажњу са вас самих на оно што показујете.

Тим испруженим, непоколебљивим делом тела показујемо шта желимо, нишанимо другога, окривљујемо и провоцирамо.

Ретко, неки и никада, тај прст усмеримо ка себи самима. То би значило да смо спремни да се суочимо сами са собом, нашим мислима, поступцима и демонима.

Тако би забава престала. А знамо да је фајронт, паљење светла, престанак музике и крај журке данас најстрашније.

Лако ћемо показати шта желимо. Попут малог детета, разрогачених, сањарских очију, благо отворених уста, са непоколебљивом сигурношћу, викнућемо „То! Баш то желим!“

А онда ћемо се наћи у проблему. Па ми више нисмо деца. Показивање више није довољно. Сада мораш да се потрудиш, да засучеш рукаве, да се ознојиш, да жртвујеш, да се не штедиш, прогураш се кроз трње и камење, по киши и кроз пределе који ти нису пријатни. Али на то нисмо спремни. Па зар нас интернет не учи да је довољно само јако, јако желети? Па ево желим! Баш јако желим.

Поновићу наглас колико год пута да треба, написаћу бајалицу, замислићу жељу када угледам авион, зар то није довољно?

„Па није“, каже ти унутрашњи гласић, тихо да тише не може бити. Тада се надуриш, дигнеш руке и тражиш нешто ново и лакше за пожелети.

Ко се данас, па и, труди преко својих могућности?

Ипак, у једном моменту те стигне то шпартање жеља. Само показујеш, а ништа не постижеш. Тапкате у месту, прст и ти. Незадовољни собом, почиње све да нас нервира. И други и ми сами. Сами себе поготово.

Тада се демони тек разбуде, разјаре и почну да нагињу прст на другу жртву. Лакше је бавити се другима, него самим собом.

Боље је бити паметан за друге, него глуп за самог себе.

И овако су други глупљи, гори, ружнији, комплексиранији, имају везе, немају појма, глупе су им форе. Све супротно од вас.

Заверенички и самоуверено скрећете пажњу на другог. Анализирате га, критикујете, надмено гледате, оговарате.

Док је на врху, доводите у сумњу како га се дочепао, када се спотакне позовете и друге да га заједно жигошете.

Раскринкаћете га.

Лажно се радовати због њега.

Боцнути га наивном, пакосном стрелицом.

Како се још само усуђује да вас и не примећује.

Потребна вам је озбиљнија артиљерија: укључите и други прст, позовете још људи, још гласније и несмотреније коментаришете, док вас незадовољство и немоћ изједају.

Упирете, упирете, упирете.

Критикујете, анализирате, оговарате.

Газите, газите, газите.

Ни не примећујете да сте на истом оном нежељеном месту, сада већ дубоко у земљи коју сте сами себи ископали.

Још мало па ће вам из те рупе, из које сте желели побећи, само глава вирити.

Ех, да смо само окренули прст ка себи…

 

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.