Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Ко је Тоша из Тошиног бунара?

Када од Павиљона и новобеоградских блокова пођете пут Бежанијске косе, постоји једна „граница“ коју на том путу морате прећи. Та граница одвајкада носи назив Тошин бунар, а ради се, заправо, о најдужој улици у Земуну.

 

 

Мало ко ће се данас запитати одакле овој улици тако необичан назив. Они који то учине, по логици ће закључити да овде сигурно мора постојати некакав бунар који припада извесном Тоши. А уколико крену у даљу потрагу – било за бунаром или за Тошом – извесно је једино да ће остати поприлично разочарани.

Од бунара на овом месту ни трага; једино би могли набасати на житеља овог дела града кога, ето, пуким случајем зову Тоша. Све у свему, истину о правом Тоши и његовом бунару имали би сазнати тек након шетње кроз историју Београда, и то шетње дуге готово 2 и по столећа. Питање је, додуше, и да ли ће ова мистерија икада бити одгонетнута, будући да јој необични детаљи дају примесу легенде и мита.

Тако и прича о Тошином бунару оставља простора различитим интерпретацијама. Оно што се са сигурношћу зна јесте да је поменута улица до друге половине 18. века носила назив Пут за Бежанију. Бежанијска коса тада је била „село“ до кога је водио такозвани Бежанијски пут, а тим путем су, бежећи од турског зулума, на територију Земуна пристигли бројни припадници грчког народа.

Међу њима се задесио и имућни трговац са севера Грчке. Захваљујучи богатству које је поседовао, није требало много да би Теодорос Апостолос постао угледна и цењена личност. Како су Грци у то време били мањинско становништво, они су се сродили са Србима како уласком у бракове, тако и узимањем српских имена. Исто је учинио и јунак наше приче, преузевши тада име Тоша Апостоловић.

Поједини хроничари, пак, тврде да је Апостоловић заправо био пореклом из Јужне Србије, али тај податак је и данас под знаком питања. Како год било, Тоша је захваљујући свом трговачком умећу и сапунџијском занату зарадио велико богатство, поставши убрзо великим добротвором, али и – према појединим записима – председником Земунске црквене општине.

Тако беше све док га у старости нису задесиле муке са здрављем. Наиме, услед све већих проблема са видом, Апостоловић је једва разазнавао сребрне новчиће од златних. Очна болест претила је да изазове потпуно слепило, а то је била судбина коју времешни трговац није желео да прихвати.

Док је трагао за начином како да ублажи своје стање, Тоша је уснио необичан сан. Глас му је у сну тада открио да под његовим виноградима на Бежанијској коси тече лековита вода. Све што је Тоша морао да уради било је да са узбрдице откотрља једно велико буре ка долини, а потом ископа бунар тачно на месту где се оно заустави.

У свом пророчком сновиђењу, Тоша је сазнао и да ће му умивање водом из бунара помоћи да поправи вид. Немајући куд, одлучио је да послуша поруку из сна. Остатак приче је, наравно, историја: пошто се откотрљано буре зауставило на месту данашњег Студентског града, на истом месту је никао и бунар са ђермом.

Ускоро је ово место постало и омиљено излетиште Земунаца, и на њему се из године у годину дочекивао првомајски уранак. Читаво подручје је, још за Тошина живота, понело и данас добро познато име. Легенда каже да је вода из бунара заиста била лековита, те да је Апостоловић напослетку излечио свој вид. Непосредно пред своју смрт 1810. године, он је завештао цркви земљиште са виноградима и бунаром, али бунар, нажалост, није „преживео“ Други светски рат.

Како је на том месту била планирана градња Студентског града, бунар је недуго након завршетка рата затрпан. Масовније насељавање овог дела града догодило се тек између два рата, а Тошин бунар је данас, осим по необичној легенди, познат и по малим занатским радњама у власништву локалних трговаца.

 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.