Za većinu ljudi Orijent ekspres je više ideja nego opipljiv entitet. Njegov postojanje najpribližnije nam je kroz fikciju i film: Herkul Poaro je u njemu rešio svoj najpoznatiji slučaj, dama Alfreda Hičkoka je nestala iz njega, a Džejms Bond ga je vozio od Istanbula do Londona.
U protekloj godini nam reditelj Kenet Brana na velike ekrane ponovo donosi priču o legendarnom vozu u rimejku čuvenog filma “Ubistvo u Orijent ekspresu” iz 1974. godine.
Sin uglednog belgijskog bankara, Žorž Nagelmakers, je 1865. godine prvi put zamišljao “voz koji bi obuhvatio kontinent, jureći po metalnim šinama više od 1500 milja”, piše E. H. Kukridž u svojoj knjizi “Orijent ekspres: život i vreme najslavnijeg voza u istoriji”. Prilokom putovanja u Ameriku, Nagelmakers je bio svedok mnogih železničkih inovacija u toj zemlji, a jedna od njih, luksuzni vagon za spavanje, bila je ključna za Nagelmakersovu odluku da po povratku iz Amerike ostvari svoju viziju.
Godine 1883, nakon niza pehova, finansijskih problema i poteškoća u pregovorima sa različitim nacionalnim železničkim kompanijama, Nagelmakersova Međunarodna kompanija vagona za spavanje uspostavila je put od Pariza do Istanbula, tadašnjeg Konstantinopolja. Voz, nazvan “Ekspes orijenta”, krenuo je sa Istočne stanice u Parizu ka Istanbulu, preko Strazbura, Minhena, Beča, Budimpešte, Bukurešta, Beograda, Niša i Plovdiva. Svi pogledi okupljenih građana bili su uprti u uglačanu parnu lokomotivu iza koje su se nalazila čak dva vagona za spavanje, jedan vagon-restoran i dva vagona za prtljag. To je bio prvi luksuzni voz u Evropi, prava palata na šinama. Iako je putovanje od Pariza do Istanbula trajalo gotovo 68 sati, ono je vrlo brzo postalo veoma popularno među evropskom aristokratijom, čak i kada mu je 1891. ime zvanično promenjeno u “Orijent ekspes”.
Orijent ekspresom su putovali gotovo svi evropski monarsi tog doba – grčki kralj Đorđe, bugarski kraljevi Ferdinand i njegov naslednik Boris, Leopold Drugi belgijski, engleski kraljevi Edvard Sedmi i Edvard Osmi, švedski kralj Gustav.
Zato su ga zvali „kraljem vozova i vozom kraljeva”, međutim mnogi od njih imali su vrlo čudne zahteve i ponašanje. Ferdinand od Bugarske se, uplašen od mogućeg atentata zaključao u toalet voza i niko nije mogao da dopre do njega. Belgijski kralj Leopold II je upravljao vozom do Istanbula, a isto su činili i bugarski kralj Ferdinand i njegov sin Boris, shvatajući da bar na teritoriji njihove zemlje to niko ne može da im zabrani. Boris je jednom prilikom čak izazvao incident tako što je, da bi izbegao njemu nepodnošljivo kašnjenje, podigao temperaturu u parnom kotlu toliko da je eksplodirao, i oba ložača su poginula, piše E. H. Kukridž u svojoj knjizi.
Da li spletom neobičnih istorijskih okolnosti, ili zahvaljujući veštim diplomatskim igrama da se kompaniji nadoknade gubici nastali zbog ratnih zbivanja, tek kraj Velikog rata zabeležen je baš u vagon-restoranu broj 2419 čuvenog “Orijent Ekspresa”. Tu je 11. novembra 1918. maršal Foš potpisao primirje koje je označilo kraj svih neprijateljstava. Već sledeće godine puštena je u saobraćaj nova kompozicija “Simplon-Orijent-Ekspres”. Ovaj novi luksuzni voz saobraćao je na liniji Pariz-Lozana-Milano-Venecija-Trst-Zagreb-Beograd-Istanbul.
Versajskim mirom Simplon Orijent Ekspresu je dodeljen desetogodišnji monopol nad vezom Pariza i Konstantinopolja. U međuvremenu su konstruisane nove čelične kabine sa Art Deko enterijerom, nakon čega je voz postao još popularniji u visokom društvu.
Ipak, nakon Drugog svetskog rata nastupa period naglog razvoja drugih, bržih načina putovanja, pa skupa i spora putovanja vozom, kao što je “Simplon Orijent Ekspres”, ma koliko on bio luksuzan, polako, ali neumitno izlaze iz mode. Osim toga, mnogi su na svojim vozima počeli da upotrebljavaju frazu “Orijent ekspres” u promotivne svrhe.
I možda bi takva vrsta putovanja sa uživanjem bila potpuno zaboravljena i ostala zabeležena samo u čuvenim romanima, ili na velikom platnu, da uspešni američki hotelijer i zaljubljenik u sve što ima bilo kakve veze sa istorijom železnice, Džejms Šervud, nije odlučio da obnovi ovu tradiciju.
On je 1977. na aukciji u Monte Karlu kupio dva stara, odavno rashodovana vagona originalnog “Orijent Ekspresa”, iz 20-ih godina prošlog veka, i odlučio je da im vrati prvobitni sjaj. Kako su tekli radovi na njihovom restauriranju zaintrigirale su ga priče i legende o čuvenom “Orijent ekspresu” koje su u njemu probudile nostalgiju za prošlim vremenima. A pošto je već bio vlasnik hotela sa pet zvezdica, “Ćiprijani” u Veneciji i “Spendido” u Portofinu, odlučio je da svojim probirljivim gostima ponudi i uzbudljivo putovanje u prošlost. Ubrzo je kupio i restaurirao celu kompoziciju od 25 vagona koja ga je koštala 25 miliona evra i uspostavio je novu luksuznu železničku liniju “Venis Simplon- Orijent-Ekspres” koja spaja London, Pariz i Veneciju.
Za sve one koji za kartu izdvoje oko 1.800 evra i koji istinski žele da dožive atmosferu zlatnog doba putovanja železnicom, kompanija Džejmsa Šervuda jednom godišnje organizuje uzbudljivo putovanje od Pariza do Istanbula.
Leave a Reply