Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

АНТАРКТИК: Лепота испод леда

Редак поглед у живот испод овог замрзнутог континента открива невероватно живописан и динамичан свет, чије ледене воде врве од пингвина, фока и других, још егзотичнијих створења.

Након што смо ујутру стигли пешке из Димон д’Ирвила, француске научне базе на Аделијиној обали источног Антарктика, морамо да разбијемо танак слој леда што се ухватио на отвору који смо избушили претходног дана. Отвор води право кроз ледену санту дебелу три метра. Таман је довољно широк да кроз њега прође човек, а испод њега се простире море. Никада пре нисмо ронили кроз тако узан отвор. Ја крећем први.

Упирући се рукама, коленима, петама и врховима пераја, мигољим кроз отвор. Пошто најзад урањам у ледену воду, осврћем се и остајем пренеражен. Отвор је већ почео да се затвара иза мене.

Доња страна морског леда изгледа као густа каша плутајућих ледених кристала, а мој силазак ју је ускомешао. Гомила се око отвора као да је то одвод окренут наопачке. Кад гурнем руку у ту ледену кашу, већ је скоро метар дебела. Грабим сигурносни конопац и почињем да се извлачим центиметар по центиметар, али ми се рамена заглављују. Одједном ме ошамућује јак ударац по глави. То мој колега Седрик Жанти покушава да ме откопа те ме је нехотице лупио ашовом по глави. Најзад ме неко граби за руку и извлачи ме напоље на ваздух. За данас је роњење завршено – али то је тек прво од укупно 32.

 

 

Ја сам заправо дошао с фотографом Венсаном Минијеом на позив редитеља Лика Жакеа, који снима наставак свог чувеног „Марша пингвина” из 2005. године. Док Жаке снима царске пингвине, а Миније их фотографише, мој тим ће да снима свет испод морског леда. Током зиме море буде залеђено и 100 километара далеко од обале, али ми смо дошли у октобру 2015. године, кад овде почиње пролеће. За 36 дана нашег боравка, док се лед ломи на санте и повлачи на свега неколико километара од обале, ми ћемо кроз њега да ронимо и до 70 метара дубине. Ова експедиција на Антарктик нешто је сасвим друго. Овде ћемо ронити дубље него што је икад ико заронио испод антарктичког леда – уз више него тешке услове.

За овај подухват припремали смо се пуне две године код куће у Француској. На зиду ми је била прикачена мапа Аделијине обале на којој сам означио локације за роњење на различитим дубинама у кругу од десет километара од Димон Д’Ирвила. Консултовали смо се са произвођачима опреме да бисмо открили слабе тачке класичних ронилачких одела. Знали смо да ће температура воде бити минус 1,8 степени Целзијуса. (Слана вода остаје течна и испод тачке замрзавања слатке воде.) Без сувог одела умрли бисмо за мање од десет минута. А са побољшаном опремом могли бисмо да издржимо и пет часова.

И припреме за роњење сваки пут трајају отприлике исто толико. Где не можемо да се провучемо кроз отвор који су својим зубима издубиле Веделове фоке, правимо свој отвор бушилицом за лед. Кад им устреба ваздуха, фоке некако увек нађу пут до својих отвора, док се ми највише плашимо да се не изгубимо и останемо заробљени испод леда. Зато спуштамо флуоресцентни жути конопац у отвор и вучемо га са собом док ронимо. На крају роњења помоћу њега се враћамо.

 

 

Наша ронилачка одела имају четири слоја: најпре термално доње рубље уз само тело, затим електрично грејани боди преко њега, онда дебели вунени слој и најзад слој од водонепропусног неопрена, дебео више од једног центиметра. Имамо и капуљачу и поткапуљачу, водоотпорне рукавице с поставом која се греје, пераја и тегове од 16 килограма. Ту су још и две батерије за грејање бодија, апарат за уклањање угљен-диоксида од наших издисаја (што нам омогућава да ронимо дуже), резервни гасни цилиндри, и најзад, моја фотографска опрема. Изгледамо као астронаути, само без шлемова од плексигласа. Треба нам сат времена и помоћ нашег лекара Еманула Бланша да бисмо све то навукли на себе.

И кад смо најзад спремни да загњуримо у ледену воду, свако од нас на себи носи 90 килограма. Изгледа као да из почетка учимо да ронимо. Сваки покрет је напор, а пливање готово немогуће. Од хладноће врло брзо утрну откривени делови образа, а с временом хладноћа почне да продире и кроз наша одела и рукавице, стежући све јаче и јаче. Неподношљиво је, али морамо да истрпимо. На крају, док правимо паузу у повратку због декомпресије, покушавамо да се забавимо било чим само да не мислимо на бол.

И најзад, кад коначно испужемо из леденог океана, ја лежем на лед, сувише уморан и омамљен да бих мислио на скидање опреме. Кожа тврда и наборана, усне, шаке и стопала отекли и утрнули. Али тек кад се мало угрејем и крв поново проструји, осетим најгору бол. Толико је јака да бих више волео да су ми руке и ноге и даље смрзнуте. После четири недеље више не осећам прсте на ногама, чак и када сам у топлом. Требало је да прође седам месеци након повратка у Европу да се моји оштећени нерви опораве.

 

 

Да ли се читава та мука исплатила? Па, као прво, светлост је таква да пружа призоре који морају да одушеве сваког фотографа. На самом почетку пролећа, после дуге поларне ноћи, микроскопски планктони још увек не цветају и не замућујују воду. Вода је испод ледених санти невероватно прозирна и чиста јер нема честица које би замаглиле светлост. Она се пробија кроз пукотине у леду или отворе које су направиле фоке, па делује као да уличне светиљке дискретно обасјавају подводни свет.

И то какав свет! На источном Антарктику живи свега неколико врста фока, пингвина и других птица и нема ниједног копненог сисара. Помислили бисте да је и морско дно пусто. А у ствари, то је један прави раскошни врт, укорењен дубоко у времену.

Морски свет Антарктика изолован је од остатка планете већ десетинама милиона година, још откако се овај континент одвојио од осталих континената и замрзнуо. Моћна циркумполарна струја кружи са запада на исток око Антарктика и ствара разлику у температури која спречава ширење морских животиња изван подручја кретања струје. Тако дуга изолација омогућила је невероватну разноликост врста на морском дну, јединствену у овом подручју.

 

 

На дубинама између девет и 15 метара шуме келпа (Himantothallus grandifolius), чији су листови дужи од три метра, пружају импозантан призор. Нешто дубље наилазимо на огромне морске звезде Мацроптyцхастер. Са 38 центиметара у пречнику, знатно су веће од оних у топлијим морима. Затим долазе морски паукови Colossendeis megalonyx. То су зглавкари, попут инсеката и паукова на копну, и налазе се у свим морима, али у топлијим водама су ретки и сићушни, готово невидљиви голим оком. Али овде, као и на Арктику, морски паукови могу да нарасту и више од 30 центиметара у пречнику. Ипак, њихова тела су толико мала да им се унутрашњи органи протежу у ноге.

Испод 50 метара светлост је слабија и више се не могу видети келпови и друге биљке. Уместо њих, дно је покривено дебелим тепихом перастих хидроида из класе Hydrozoa (колонијалних животиња сличних коралима) и хиљадама шкољки капица Adamussium colbecki. Ове шкољке имају по десет центиметара у пречнику, али могу бити старе 40 и више година – на Антарктику се споро расте. На овим дубинама такође запажамо морске кринове Promachocrinus kerguelensis, блиске рођаке морских звезда, који хватају плутајући хранљиве честице са двадесетак својих вијугавих пипака. Између њих гмижу и пливају изоподни рачићи који личе на бубе.

На 70 метара, најдубље што ронимо, разноликост је највећа. Видимо горгоније, мекушце и љускаре, корале, сунђере и мале рибе. По бојама и бујности подсећају на тропске коралне спрудове. Нарочито су велики стално причвршћени бескичмењаци. Добро прилагођене стабилном окружењу, ове животиње што подсећају на биљке расту споро, али тако се бар чини, бесконачно – уколико их нешто не поремети. Не можемо а да се не запитамо како ли ће реаговати када климатске промене загреју њихов свет.

 

 

Што смо ближе површини, разноврсност је све мања. Плитке воде су далеко мање стабилно окружење. Плутајући ледени брегови и санте стружу по морском дну, а сезонски процес замрзава-ња и отапања морске површине, који најпре узима слатку воду из океана а затим је враћа, изазива дра-матичне осцилације у салинитету. Али ипак, и ту има много занимљивих призора. Микроалге прикачене за таваницу од ледених санти стварају раскошну дугу у наранџастој, жутој и зеленој боји. Иначе, та таваница подсећа на неки хаотични лавиринт, са слојевима леда на различитим дубинама, кроз који пролазимо полако и опрезно.

Једног другог дана, док очајнички чекам да се извучем из ледене воде, Жанти ми скреће пажњу на ситне, прозирне морске сасе окачене о санту. Укорењене су неколико центиметара дубоко у лед тврд као камен, а њихови пипци, озрачени сунцем, светлуцају док се њишу у воденој струји. Током читаве своје каријере никада нисам ни чуо ни читао о овим животињама. Опчињавајуће су.

И научници у француској бази, док гледају наше фотографије, кажу да ни они никада раније нису видели ове морске сасе. Испрва смо врло узбуђени, мислимо да смо открили нову врсту. Ипак, касније сазнајемо да су научници који раде у америчком сектору већ описали ове животиње две године раније, на основу фотографија и узорака прикупљених помоћу возила на даљинско управљање. Разочарани смо, али ипак поносни што смо ова невероватно деликатна створења видели рођеним очима.

 

 

Подводни свет испод антарктичког леда као Монт Еверест је: чаробан, али толико негостољубив да морате добро да размислите пре него што се у њега упутите. Не можете да идете ако нисте чврсто одлучили, на можете да глумите своју страст. Јер захтеви су сувише велики. Али баш због тога су и слике које видите јединствене, а доживљај и утисци које смо понели с тог места – незаборавни.

Чак и после 36 дана имали смо утисак да смо тек почели да га откривамо. У срцу ми је највише остало једно роњење пред крај нашег боравка, и то не због животиња које смо видели већ због локације. Код куће у Француској, док сам посматрао мапу Димон д’Ирвила, сањарио сам о њему. Где у овом веку и на овој планети можете још увек бити заиста сами? Где можете видети нешто што још нико пре вас није видео? На мапи сам обележио гребен Норсел, сићушно острво удаљено 11 километара од Димон д’Ирвила. Преко зиме је оковано ледом.

Кад смо хеликоптером прелетели изнад њега, Норсел је био у отвореном мору вршак стеновитог гребена који вири изнад површине воде дубоке више од 180 метара. На његовом врху била је мала ледена капа. Кад нас је хеликоптер спустио, били смо окружени само океаном и огромним леденим бреговима – потпуно свесни привилегије да ћемо ронити на месту где нико пре тога није ронио.

Ближило се лето и дан је био благ, скоро топао, негде око нуле. Али у води је и даље било минус 1,8 степени Целзијуса. Наш лекар Бланш активирао је хронометар: дао нам је три сата и 40 минута за роњење. А затим смо поново уронили у један потпуно други свет.

Padaju cene

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.