Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Атлантида

Где се налазила?

 
Некада, у давна времена, иза мореуза „Херкулусови стубови“ (Гибралтар), забележио је Платон, простирало се велико острво које се звало Атлантида. Острво је имало површину око 154.000 квадратних миља, а на њему је живело око 20 милиона људи. Земља је обиловала топлим изворима, а у шумама су живели слонови и друге афричке животиње. Плодне равнице биле су испресецане многим каналима, који су служили као водени путеви за превоз разне робе и пољопривредних производа. О богатству ове цивилизације говори податак да је њен главни град био опкољен високим бронзаним зидовима, а дворци, виле и храмови били су прекривени златом и сребром.

Од 12.000. па све до 9000. године, Атлантида је господарила тим делом света, управљајући гигантском медитеранском царевином, која је допирала све до Египта и Италије. Атланти су се борили за стварање такве државне заједнице у којој би идеали братства и пријатељства представљали највеће благо.
Но, „једнога ужасног дана и једне ужасне ноћи“, наводи Платон, „Атлатиду је прогутало – море!…“ Од тада до данас о њој је написано преко 20.000 књига у којима се износе безбројне претпоставке. Једну од посљедњих написао је аустријски инжењер Ото Хенрих Мук, човек веома широких погледа.
Мук наглашава да је Платон говорио истину и додаје да се Атлантида могла налазити у близини Азорских острва, која леже на удаљености од 1.200 километара од Европе.

 

 

Шта је запамтио Кромањонац?

 
Ако је то тако, ова блистава империја је засигурно имала своје колоније на Старом континенту. Али, где?! Примитивна керамика и примитивно оруђе Неандерталца говоре о томе да је Европа у та давна времена још увек преживљавала – камено доба! Мук је обратио пажњу да је Кромањонац, који је био виши растом и који је био на далеко вишем културном нивоу од Неандерталца, живео отприлике у исто време с Атлантима. Изванредне слике дивних људи са бронзано обојеном кожом у пећинама шпанске и јужне Француске данас се приписују уметничким визијама човека из Кромањона. Негови украси, оруђе за рад и други предмети, били су израђени вештије и са знатно више уметничког укуса од неандерталских. Другим речима, то су остаци једне високо развијене културе, која у много чему представља контраст у односу на примитивни начин живота неандерталског човека!

Истражујући гробове Кромањонаца, Мук је изнео претпоставку да су они били житељи Атлантиде. Он је обратио пажњу и на следећу чињеницу: огромне области Европе за време егзистенције хипотетичке цивилизације биле су прекривене снегом и ледом, јер су глечери почели да се топе и нестају тек у 11. миленијуму прије нове ере. Зашто? Зашто топла Голфска струја, која данас загрева обале Европе, није тада функционисала? Да је у томе није можда спречавала нека голема природна преграда – Атлантида – пита се Мук и додаје да је Голфска струја запљускивала обале легендарног континента, да је управо она створила ону благу климу о којој је с одушевљењем говорио Платон?!… Постоје ли докази за такву тврдњу? Да, постоје!

 

 

 

Какву тајну скривају јегуље?

 
Мук их је пронашао у необичном и за сада необјашњивом понашању европских јегуља. Напуштајући свој завичај – Саргаско море, које се налази југозападно од Азорских острва, јегуље се упућују Голфском струјом, и рекло би се потпуно бесмислено, путују у Европу и завршавају у рекама које се уливају у Медитеран. Након неколико година јегуље се враћају у Саргаско море, гдје полажу икру и завршавају свој животни циклус.
Шта их нагони на тако опасна путовања? Наука на то још није дала дефинитиван одговор. Можда се, каже Мук, на то питање може дати следећи одговор: када су се инстикти јегуља тек формирали, слатке речне воде на Атлантиди, у којима су оне могле да нађу уточиште од морских грабљивица, налазиле су се сасвим близу Саргаског мора. Слепи инстикт их и данас, хиљадама година након нестанка Атлантиде, и даље тера на дуга и неизвесна путовања токовима Голфске сртује!
Мук је следио траг који је Атлантида као својеврсни мост могла да одигра измеду Европе и Америке. Он је обратио пажњу на сличност египатских, средњоамеричких и јужноамеричких пирамида у долини реке Моче. Затим на сличне елементе у културама Баска и Маја. Мук пише о једном баскиском мисионару који је био запањен када је открио да га људи у џунглама Гватемале одлично разумеју и да користе слична оруђа при обради земље као и његов народ.

 

Шта је начинило депресије у Атлантику?

 

Платон је тврдио да је Атлантиду прогутало море. Мук је у својим истраживањима почео да трага за „изгубљеним континентом“ и по дну Атлантског океана. Захваљујући океанографији, наука данас располаже детаљном картом морског дна. Дно Атлантика подељено је на два дела великим подводним гребеном чија висина под морем достиже 3 000 метара, а протеже се од Исланда до Антарктика.
У подручју Азорских острва тај се гребен шири у плато ширине 400 и дужине 1000 километара. Северно од њега подижу се подводне вулканске планине. Поједини њихови врхови уздижу се над површином океана. То су данас Азорска острва, чији облик и размере увелико подсећају на – Платонову Атлантиду!

При развијању своје хипотезе, Мук је бацао погледе и на приобалне регионе северноамеричког континета. У реону града Карстона, у Јужној Каролини (САД), аерофото-снимањем 1930. године начињена је карта целокупне области, која неодољиво подсећа на бојно поље прекривено са око 3.000 округлих и овалних кратера, чији су „грудобрани“ окренути према југоистоку.
То је по мишљењу Мука веома озбиљан доказ у корист хипотезе да су кратере створиле крхотине неког небеског тела које је долетело из северозападног правца. Разуме се, удубљења у Јужној Каролини су знатно мања од две огромне депресије које се налазе на дну Карипскога мора; оне достижу дубину од 9.000 метара и имају површину од 500.000 квадратних километара.
Какве су огромне силе створиле та гигантска удубљења на морском дну и шта је изазвало појаву вртлога на обали Јужне Каролине?

 

 

Катастрофа је дошла с неба?

 
Платон помиње одступање у кретању звезда и огромним пожарима на Земљи, који су пратили катастрофу Атлантиде. Мук сматра да је у скретању звезда реч о – астероиду. Математички прорачуни дају резултат његовом закључку да је астероид „доспео“ из правца астероидног појаса Адонис и при орбитирању око Сунца скренуо и обрушио се на Земљу!
Слично гигантској ракети, астероид се из западног правца спуштао на Земљу. Судећи према величини подморских депресија, Мук претпоставља да је пречник космичког гиганта достизао око – 11 километара!
На висини од око 300 километара астероид је због запаљеног водоника почео да сија јарко црвеном бојом. За њим се вукао реп запаљених гасова, дугачак око 60 километара. При продору кроз атмосферу, он се распао на мање делове.
Два џиновска дела астероида, сваки тежак од неколико милијарди тона сручила су се у океан, створивши порториканско удубљење, а мање крхотине изровариле су тло у Јужној Каролини. Ти удари апокалиптичне снаге изазвали су експлозију која је захватила огромну територију. Још два гигантска комада астероида погодила су Земљину кору на веома осјетљивом месту – у регији Атлантског гребена – и активирале све вулкане у његовом ланцу.
Стравична катаклизма захватила је Атлантиду и претворила је у пустош.

 

 

 

Зашто су нестали мамути?

 
„За један ужасан дан и једну ужасну ноћ“, како је писао Платон, „Атлантида је ишцезла“. Још дуго су након тога земљотреси потресали континенте, па је североисточни део Јужне Америке потонуо у Атлантик, а њен северозападни део изронио из вода Пацифика, преносећи градове с нивоа мора до врхова данашњих Анда. Истовремено, гигантски црни облаци, испуњени отровним гасовима, гушили су људе и животиње широм наше планете.
Као доказ за ту хипотезу Мук наводи изненадни нестанак мамута. Преживевши десетине хиљада година у Сибиру, који до тада није био под ледом, они су изненада угинули. Сви до једнога!
Аутор хипотезе тврди да је облак отровних плинова те колосе убијао на лицу места. По његовом мишљењу, није изнета још ни једна чињеница која би објаснила изненадно смрзавање длакаве браће слонова, нити се зна шта је то што је утицало да се Сибир претвори у гигантски фрижидер. Да ли је погодак астероида довео до осцилације Земље за време њеног ротирања, што је изазвало предислокацију полова и наглу измену климе? – поставља Мук питање и додаје да су се у огромном црном облаку могле налазити и оне колосалне количине воде које су изазвале светски потоп о чему говоре легенде многих народа.
Интересантно је да Платон указује на „море блата“ које је за дуже време онемогућило пловидбу бродова изван Гибралтара. Године 1822. археолог Леонард Вулеј започео је радове на ископавању града Ура, престолнице древних Сумера. Испод гробница првих царева, експедиција је открила слој муља и прљавштине, дебљине готово три метра. У истом слоју нису били откривени никакви археолошки остаци. Баш никакви. Све што је до тог времена постојало, као да је нетрагом ишчезло!

 

 

Рађање нове цивилизације

 

Према Муковим прорачунима, човечанству је било потребно три хиљаде година да би се опоравило од катастрофе изазване падом астероида. Скоро све то време огромни црни облак вулканске прашине висио је над северном Европом.
За оне који су преживели катаклизму, живот под тим облаком представљао је кратку и тешку борбу за опстанак. Људи су лутали под црним небом, на коме се Сунце само понекад појављивало као далека фатаморгана; а у време када је човјечанство створило нове услове за развој своје цивилизације – то је било у четвртом миленију пре нове ере – од Атлантиде је остала само легенда.
Сва достигнућа некадашње науке, уметности и културе уопште, била су збрисана. Човечанству је било потребно још 6.000 година да би стекло нова знања; њих је користио и Мук да би поставио своју теорију о узроцима пропасти блиставе Атлантиде.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.