Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Кошаркашки професор – Александар Николић

Када се у свету кошарке само помене реч професор, сви знају да се ради о легендарном кошаркашком стручњаку, Александру Николићу! За име овог рођеног Сарајлије везују се највећи успеси кошарке у Југославији, а по делу и заоставштини сигурно је највећи кошаркашки тренер на нашим просторима.

 


Николић је студирао право и медицину и био предавач на Факултету за физичку културу у Београду. Играчке дане провео је у београдским клубовима Партизану, Црвеној звезди и ОКК Београду, као и Железничару из Чачка, а каријеру је окончао у 27. години и са одиграних једанаест мечева у репрезентацији Федаративне Народне Републике Југославије. Након завршетка играчке каријере прихватио се посла у репрезентацији Југославије, у то време сасвим просечној европској селекцији, која се на великим такмичењима никако није могла подичити вреднијим успесима.

 

 

Наредних дванаест година (1951.-1963. године) “Професор” ће седети на клупи репрезентације, са којом ће на Европском шампионату у Београду 1961. године освојити историјску сребрну медаљу. У финалном мечу одиграном на београдском Сајмишту, Југославија је поражена од Совјетског Савеза. Старији љубитељи кошарке сећају се да је освојено друго место прослављено као да је освојена шампионска титула, као и да је тим СССР-а, предвођен 217 центиметара високим Круминшом, био једноставно непобедив. Две године касније на Светском првенству у Бразилу, репрезентација је освојила бронзану медаљу. Исте године на Европском првенству у Пољској је освојена бронзана медаља, а непосредно пре “Професоровог” одласка са кормила поново је освојена сребрна медаља на Европском првенству, било је то у Москви 1965. године. После првенства у Москви, Николић је кормило репрезентације предао дугогодишњем асистенту, Ранку Жеравици. Први мандате Николића на клупи “плавих” био је почетак узлета наше кошарке на медјународној сцени, чији ће први круг тријумфално окончати Николић, који се после паузе од 14 година вратио на клупу репрезентације и предводио је до потпуно доминантног освајања титула европског и светског првака 1977. у Лијежу и 1978. године у Манили. Задовољан учињеним, Александар Николић се после Маниле дефинитивно повукао са места селектора, али је наставио да помаже југословенску кошарку.

 

 

 

Највеће успехе у клупској кошарци Николић је постигао са италијанским Ињисом из Варезеа. На челу те екипе почетком 70-их година прошлог века освојио је све што се могло освојити. Шампионат Италије, Куп Италије, три титуле првака Европе и два трофеја незваничног клупског шампиона света. Тим који је „Професор“ створио у Ињису добио је надимак “казнена експедиција”, а касније је у многим анкетама проглашен за најбољи тим свих времена у Европи. Завршни печат изузетно богатој каријери, Николић је ударио 1992. године као стручни саветник у амбициозном београдском Партизану, који се те сезоне у Истанбулу попео на кров Европе.
Пословично упоран, препун нових идеја и жеље за сталним стручним усавршавањем, Николић је поставио темеље невероватном развоју југословенске кошарке, која је захваљујићи у првом реду њему, а потом и настављачима његовог дела, са маргине збивања у „магичној игри“ доспела у сам центар. Николићев допринос развоју кошарке не завршава само пуким освајањем трофеја и радом на великим такмичењима. Тај утицај се огледао пре свега у његовом свакодневном деловању, у његовој спремности да прискочи у помоћ, да поучи, да охрабри, да дође у сваку средину где се игра кошарка и са собом донесе увек нешто ново. Делујући тако уливао је самопоуздање како играчима тако и младим тренерима, који су могли да се ослоне на њега у сваком тренутку, да рачунају на његову стручну помоћ као да је он тај који води екипу. На кошаркашке терене донео је нова решења и нове тактике, што је уз студиозне припреме и фантастично познавање игре довело до стварања југословенске кошаркашке школе.

 

 

Та школа препознатљива је и дан-данас, а проводе је успешни тренери, “Професорови” наследници који су његову доктрину успешно примењивали широм Европе, у клубовима са којима су освајали највише трофеје. Имена Жељка Обрадовића, Богдана Тањевића и Божидара Маљковића, као и број најсјајнијих трофеја које су поменути тренери освајали широм Европе показују плодове упорног рада професора Николића, док вечна захвалност коју некадашњем учитељу у свакој прилици истиче италијански стратег Еторе Месина на најбољи начин говори о успешности југословенског модела кошаркашке струке, који је са успехом извожен ван граница тадашње домовине. Поред читаве плејаде врхунских асова светске класе која је стасавала под патронатом чувеног “Професора”, Николића је од других великих стручњака издвајао предани рад на подизању и усавршавању тренерске школе у тек стасалој планетарној велесили.

 


Александар Николић је проглашаван за најбољег тренера Старог континента 1966. и 1976. године. У кошаркашку Кућу славних у Спрингфилду уврштен 1998. године, а постхумно је постао становник и Куће славних ФИБА 2007. године. ФИБА му је 1995. године доделила и Орден части. Почаст Николићу исказао је и најстарији кошаркашки камп на нашим просторима, смештен на Златибору, из ког су изашли многи асови, а који од 2001. године носи његово име. “Професор” Николић  је преминуо 2000. године, а већ за живота уписао се у вечност и сигурно је да ће сећање на највећег европског кошаркашког тренера живети све док лопта пада на паркет. Можда најбоље о њему говоре речи његовог ученика и легендарног кошаркашког тренера Божидара Маљковића: “Кошарка је његов тестамент. Имао је велики број ученика и све је прво научио како да постану људи. Несебично је давао своје велико знање и сви ми из кошарке смо његови велики дужници.”

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.