Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Довољно је рећи „Зуба“ Роналдо

Нема много играча у историји најважније споредне ствари на свету који нису играли фудбал, већ су се играли фудбала. Роналдо Луис Назарио де Лима је свакако био један од њих. Бразилски мајстор фудбала је сигурно један од најбољих нападача свих времена, а да није било силних повреда, Роналдо би вероватно данас сам стајао на постољу најбољег од најбољих.

 


Роналдо је заиграо за младу репрезентацију Бразила у својој 14. години, а до 1993. године, када му је било 16 година, постигао је 59 голова у 57 одиграних утакмица за репрезентацију Бразила до 17 година. Професионалну каријеру је почео у Крузеиру. Међутим, након само 14 одиграних утакмица за ову екипу, у којима је постигао 12 голова, скренуо је на себе пажњу скаута холандског ПСВ-а, који су јавили у централу Филипсовца да су открили новог Ромарија. Ипак су се преварили. Роналдо није био нови Ромарио, био је још бољи од свог славног предходника у тиму из Ајндховена.

 

 

У ПСВ је стигао већ наредне, 1994. године, одмах после Светског првенства у САД-у на коме је са непуних 18 година био у саставу Бразила, који је дошао до “богиње”. Одмах по доласку у Холандију, показао је зашто је доведен. У две сезоне за тим са Филипс Арене, Роналдо је одиграо 46 утакмица и постигао 42 гола. То наравно није могло промаћи највећим европским клубовима, који су једноставно полудели за сјајним нападачем, а најконкретнија је била Барселона, па се Роналдо 1996. године сели на Ноу Камп.

 


Са феноменалним играма наставио је и у Каталонији. Иако је у дресу Барселоне провео само једну сезону, то је било више него довољно да на Ноу Кампу остави велики траг, а како и не би оставио траг када је у 37 утакмица дао 34 гола. Његови дриблинзи и неки од невероватних голова се и данас препричавају у Каталонији. У Барселони су на крају сезоне одуговлачили са потписивањем новог уговора са Роналдом, што је искористио Интер, који га је за 19 милиона фунти (тадашњи рекорд) довео на Ђузепе Меацу.

 


Када је 1997. године прешао у Интер, сви су очекивали Роналдов наставак сјајне голгетерске серије. На Светском првенству 1998. године у Француској је бриљирао, али само до финала. Под до данас неразјашњеним околностима, Роналдо се разболео уочи финала са Французима, који су на Стадиону Француска просто разбили Бразилце са 3:0 и тако их спречили да одбране титулу освојену четири године раније. Ипак, Роналдо се потом вратио у Интер, где је наставио да “злоставља” противничке голмане, све до кобне утакмице са Лећеом, 21. новембра 1999. године. Овај датум се слободно може увести у књиге, као датум када је осакаћена једна од највећих фудбалских каријера икада. Роналдо је у том сусрету повредио колено, а та ће га повреда пратити до краја каријере. На терен се вратио након пет месеци паузе, 12. априла 2000. године, у утакмици Купа Италије са Лациом. На терену је провео седам минута, пре него што је обновио повреду због које је након тога обавио две операције и био одсутан месецима са терена.

 

 

Ипак, вратио се на терен за Светско првенство 2002. године у Јапану и Јужној Кореји, где је решетао противничке мреже, био голгетер шампионата и предводио своју репрезентацију до поновног освајања најважнијег фудбалског трофеја. Првенство у Азији је означило велики повратак Роналда на највећу фудбалску сцену.

 


Почетком овог века, у Мадриду су створени Галактикоси, тим који је сачињен од највећих фудбалских звезда. После Светског првенства у Јапану и Јужној Кореји веће фудбалске звезде од Роналда није било, па је председник Реала Флорентино Перез искеширао 39 милиона за Роналда и мадридска авантура могла је да почне. У свом дебију у дресу Реала, Роналдо је постигао два гола и одмах наговестио да није заборавио да тресе мреже. У својој првој сезони у дресу Реала постигао је 23 гола и освојио титулу првака Шпаније, која му је измакла као члану Барселоне.

 

 

Наредне сезоне је постигао 24 гола и био најбољи стрелац Примере, али су поново уследиле повреде и први проблеми са дебљином, који ће га пратити до краја каријере. Тадашњи тренер Реала Фабио Капело све је мање веровао у Роналда, а када је из Манчестер Јунајтеда стигао Руд ван Нистелрој, то је био и дефинитивни знак да је дошло време за растанак са Мадридом.

 

Роналдо је 2007. године, потписао за Милан у трансферу који је износио 7,5 милиона евра.Међутим, на Сан Сиру је само на тренутке могао понудити своју магију. Увелико начет повредама, годинама и салом, Роналдо је одиграо 20 утакмица за „Росонере“ у којима је постигао девет голова.

 

 

Већ наредне сезоне одлучио је да се врати у домовину, у Коринтијанс, где је донекле дошао себи и подсетио на старе дане. Одиграо је 31 утакмицу за бразилски клуб и постигао 18 голова, а онда је у фебруару 2011. године, са скоро пуних 35 година и званично одлучио да престане са активним играњем фудбала.

 

 

У пензију је Роналдо отишао као један од највећих нападача свих времена. Своју прву Златну лопту је освојио 1997. године са само 21 годином, а исто му је пошло за руком и 2002. године. Када је завршавао каријеру држао је рекорд по броју постигнутих голова на Светским првенствима (касније је тај рекорд оборио Мирослав Клосе), а у избору ФИФА изабран је у идеалан тим свих времена, где је у нападу заједно са легендом холандског фудбала Јоханом Кројфом. У многим анкетама сврстан је у топ десет најбољих фудбалера свих времена, а да га кроз готово целу каријеру није пратила хронична повреда колена, велико је питање где би се зауставио.

 

 

 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.