Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Ненад Радуловић- Последња игра лептира

Свака прича о старим добрим временима на овим просторима непогрешиво се завршава на осамдесетим годинама прошлог века, времену смелих идеја, неспутане креативности, слободе мисли и духа. Уколико бисмо ту декаду морали да персонификујемо у једној медијској личности, то би свакако био једини човек чија су појава, музика, хумор, дар и начин живота у потпуности осликавали ову златну декаду креативности, бескрајно ведри Ненад Радуловић, алијас Неша Лептир. Музичар, забављач, глумац, сатиричар, песник, имитатор, оснивач и први човек групе Последња игра лептира, чији се хитови и данас пуштају, свирају и певају.

 

 

Ненад Радуловић рођен је 13. септембра 1959. године у Београду. Већ од првог разреда основне школе, Ненад је показивао интересовање и велики таленат за музику. Осим што је тренирао карате, ишао је на часове хармонике код професора музичког Славка Мандића. Касније је, захваљујући овим часовима, без проблема могао да свира једанаест различитих инструмената, међу којима су, осим хармонике, били усна хармоника, блок флаута, гитара и клавијатуре. На једном концерту чак је петнаест минута свирао бубњеве, након чега је, ваљда и сам изненађен што је то успео, бацио палице у публику. Пошто је завршио основну школу, Ненад се уписао у Девету београдску гимназију. Већ тад је био шоумен: скидајући стил и манире ликова из филмова које је гледао, засмејавао је вршњаке до суза. На пример, мада није тренирао кошарку, поред школске екипе он је основао своју и био им тренер – из Бронкса. Облачио је карирани сако и тесне звонцаре, носио траку око главе и еуфорично их усмеравао у игри. Резултат, наравно, није био битан.

 

 

Осим школских другара, Неша је имао и екипу са хора, у ком је певао са братом Жељком. Прво су ишли у Крсманац, а потом у КУД Жикица Јовановић Шпанац у Студентском граду на Новом Београду. Природно, хор има много чланова, а оно што је у овом случају било посебно јесте чињеница да су се сви ти људи дружили. Пошто су станови били премали за толике журке, налазили су се на обали Саве са гитарама и правили сопствене мјузикле. Иако је друштво укључивало огроман број људи из различитих крајева тадашње Југославије који су се због студија доселили у Београд доносећи са собом своје специфичне културе и менталитете, Ненад је већ тада потпуно доминирао својим специфичним смислом за хумор. У једном налету креативности успео је да, уз помоћ читаве екипе, изрежира хумористичку представу Ромео и Јулија по трећи пут међу живима. Наслов говори довољно.

Откако је његова у детињству интровертна природа нашла пут напоље, Ненад се више није заустављао. Паралелно са Ромеом и Јулијом, у својим тинејџерским данима смислио је нешто што је назвао Пиратском радио-станицом Сандокан. Заправо, осмишљавао је радио-програм, снимао га на касету и онда би она кружила међу његовим пријатељима, потом пријатељима његових пријатеља… Полако али сигурно, без икакве логистичке подршке и само снагом своје инвентивности, Неша је постајао звезда. У четвртом разреду гимназије чак је на Калемегдану снимио пародију на познати амерички трилер Француска веза под насловом Скадарлијска веза, у којој је комбиновао холивудске кадрове и српски менталитет.

 

 

Свако од нас у пубертету прави глупости, али мало чије су баш толико искрене и надахнуте да се од њих тка историја. Ненадове тинејџерске смицалице поставиле су темељ тадашње београдске поп-културе. Његова френетична креативност једноставно није могла да остане заробљена на малом простору. У то време постојао је такозвани Омладински програм на радију Београд 202 и најлакше би га било описати као претечу Радио Индекса. Нису могли а да не запазе Нешу. Тако је дошло до његовог првог правог обраћања у етеру СФРЈ: јавио се уживо из Девете гимназије, интервјуисао свог разредног, узео изјаве својим школским другарима који су побегли са часа, наравно, користећи смеле тинејџерске алузије и игре речима. Публика је била одушевљена и тражила још.

 

 

Иако није био претерано заинтересован за неке озбиљне студије, Ненад уопште није размишљао о опцији да изневери очекивања својих родитеља. Будући да су у то време у његовој генерацији била актуелна три факултета – правни, архитектонски и медицински, он се определио за право. Учење нечега што га апсолутно не занима није му пошло за руком па је, пошто је пао на испиту из Римског права, напустио студије и у шали рекао професору да ће се поново срести. И срели су се неколико година касније кад је са својом групом Последња игра лептира одржао концерт у амфитеатру Правног факултета.

 

 

Са друговима из комшилука 1979. године основао је групу Последња игра лептира. У својој непрекидној тежњи да споји Америку и Шумадију, Неша је свој испрва акустичарски бенд усмерио на кантри-музику. Носили су кариране кошуље и џемпере штрикане у Забојници, код родбине. Волео је да се слика са гитаром на стогу сена, а посебно му се допадао амерички музичар Џон Денвер, па није било чудно што се у песмама Последње игре лептира ускоро зачуо звук бенџо гитаре. И оно што је данас незамисливо, пре него што је уопште снимила први албум, група Последња игра лептира имала је више од 200 живих наступа и чак петнаест пута напунила Дом синдиката.

 

 

Кантри је временом постао ска-поп-рок, а потом аутентичан ауторски израз који се у оно време ипак класификовао као поп. Упркос незаустављивој ведрини духа, Неша је био велики сентименталац па је углавном писао баладе, које би тек накнадно разигравао и убацивао у веселије ритмове. Али, добра музика није била једина ствар која је без икакве рекламе и пропаганде привлачила хиљаде људи на његове концерте. Све оно што се могло чути у Индексовом радио-позоришту, па на квадрат, Неша је сваки пут приређивао и својој музичкој публици. Био је претеча онога што се данас зове стенд-ап комичар. Као забављач увек је био апсолутно спонтан и оригиналан, тако да је сваки перформанс био непоновљива вињета за себе. Другим речима, публика никад није знала шта је заправо чека на концерту Последње игре лептира.

 

 

Нешина каријера у Индексовом радио позоришту и Последњој игри лептира упоредо се одвијала. И у једној и у другој постави он је напросто био он, са својим аутентичним хумором и харизмом. Шалио се искрено, из срца. Зато није чудно што је тог себе из Индексовог радио позоришта пренео и на наступе Последње игре лептира, који су заправо били кабаретски програм. Још у средњој школи измислио је лик Баба Вишње, бесмртне старице која се некако мувала међу историјским личностима и збивањима и препричавала их публици из своје визуре. Почетно замишљени као получасовни, наступи Баба Вишње редовно су били продужавани због овација. Али, чак и кад су се концерти одржавали дан за даном, Баба Вишња је увек причала друге ствари, па се дешавало да одређени део публике једноставно не жели да пропусти ниједан од низа заказаних концерата.

 

 

Последња игра лептира оставила је значајан траг у антологији овдашње музике. Издали су пет официјелних албума и један са највећим хитовима, а Ненад је сам снимио пародични народњачки албум Нико нема што Питон имаде. Све оне момке који су женска срца освојили свирајући гитару, задужио је бесмртним хитовима као што су Јелени умиру сами, Наташа, Груди моје балканске и многим другим.

 

 

Приватно, Неша је био велики емотивац. То се, према сећањима његовог брата и мајке, видело још у најранијем детињству. Пред Нову годину плакао је зато што је јелка посечена, за Осми март мајци је купио неколико сасушених букета љубичица због тога што се сажалио на старицу која их је продавала, а оно што је иронично, с обзиром на назив његове групе, плашио се лептира. Зна се да је своје концерте често почињао стиховима: У мојој гитари живи један лептир и много је ствари које нас вежу, кад дођу кише и зима туге и њему и мени крила се стежу.
Најреалније разрешење загонетке о настанку назива групе, ипак представља једна песма коју је Ненаду поклонила његова школска другарица Сузана. Она се зове На крилима лептира и пратила је Нешу безмало целог живота: инспирисала га је за назив групе, он ју је потом изводио на концертима, а ови стихови нашли су се и на његовом гробу:
Свако од нас неку своју причу има
Што у тами тишти, а путеве бира
Само кад је хладно, кад умори зима
Слутимо је тужни на крилу лептира

 

 

Та слутња није била тек стих у песми. Ненад се разболео, а лекари су прекасно открили карцином у левом тестису који је метастазирао на плућа, а потом на мозак. Али, ни опака болест није успела да уништи Нешину незаустављиву ведрину. Пред саму операцију тумора на мозгу, извео је перформанс на ВМА, причао је, певао, имитирао, а кад је анестезија почела да делује, обратио се особљу имитирајући Слободана Милошевића: А сад, сви на своје радне задатке! И легао.
После прве операције, гостовао је на концертима Лепе Брене имитирајући Слободана Милошевића у време када то није било баш распрострањено. После прве хемотерапије опала му је коса, па је на тим наступима носио шешир.  Ипак, неповратно је копнео. Брат је до последњег дана био уз њега. Двадесет минута пре него што ће испустити душу, Жељко је питао Ненада како је. Па, не могу баш да играм фудбал, одговорио је Неша настављајући свој непрекинути животни перформанс.

Ненад је умро 12. фебруара 1990, у својој тридесет првој години. Нешин отац Стојадин умро је од тумора на плућима у децембру 1990, десет месеци после смрти свог сина. Да ли је читав Ненадов животни шоу заправо био покушај да насмеје сам себе? Из године у годину, на помену који његова породица и пријатељи редовно одржавају, људи су добро расположени. Осмехују се. Ово би неком са стране, ко не зна о коме је реч, могло да изгледа у најмању руку чудно, али такав је био Ненад: ни себи ни другима није допуштао да склизну у патетику. Зато се и данас његово име изговара као неки јако добар штос.

 

Од 2011. године плато испред Установе културе Палилула носи назив „Плато Ненада Радуловића – Неше Лептира“.

 

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.