Magazin Student

Magazin Student, najstarije studentsko glasilo na Balkanu

Rvanje sa životom

Za koji dan ulazimo u jul, sedmi mesec, što znači da smo sada već prevalili polovinu godine.
Kakvom je brzinom projurila ta polovina!
Neću vas lagati, ič svojih novogodišnjih rezolucija nisam sprovela u delo, ma ni ne sećam ih se. Već smo i potisnuli tu entuzijastičnu euforiju oko nove stranice života, one ispisanije, maštovitije, obojene, krasnopisom ulepšane. Valjda je usisaju učmalost, realnost i inercija.
Možda ne možemo pobeći od sebe.
Možda nismo dovoljno jako poželeli.
Možda smo osuđeni na to da nas život demantuje.
Malo žuči, malo meda, što bi rekao Njegoš.
I da, obećali smo sami sebi punu čašu te zlatne tečnosti, naivno smo se nadali kako će nam se slivati niz obraze, kapati na bluzu, ali žuč nekako uvek nađe put do te čaše, pa ni nama više toliko ne smeta, već je i setno promešamo kašičicom, da se malo bolje sjedine.
Možda nam taj demanti treba, da ostanemo čvrsto na zemlji, da ne rasteramo sve oblake glavom u njima, da se ne pokondirimo i ne ulenjimo.
Možda nas baš ta žuč i naginjanje života na tu neveselu stranu, tu surovo iskrenu i nemilosrdnu, tera da živimo. Da se borimo za dah i za punu kašiku slatkog meda. Zar je nismo tako više zaslužili?
Možemo biti ljuti, kivni, očajni, možemo kao Kalimero, sa pesnicom uperenom ka nebu, vikati „Nije fer! Nije fer!“, ali istina je da jedino sami sebe možemo spasiti. Izbaciti glavu nad površinu vode, dobro udahnuti i snažno zaplivati ka sunčanoj obali, daleko od morskih nemani i napornog života.
Život nikada neće biti lak, ne može biti, tako satkan od najtananijih emocija i trenutaka, koji se lako daju razbiti u milion delića i razbiti nas zajedno sa njima. Iste te niti će nas nekada potpuno iznenaditi, ostaviti bez reči i pokazati se veličanstveno, u toj svojoj jačini i lepoti, dok nam ulivaju veru i nadu u dugu posle kiše.
Svakako bi nam bilo mnogo lakše da nam neko može garantovati da posle teških momenata stižu sjajni i blistavi. Da nam neko kaže da su to činjenice, prosta matematika, bez izuzetka. Čak i ja koja ne volim matematiku bih to volela.
Bilo bi nam toliko lakše, da uz par poteza grafitnom olovkom, uz šestar ili lenjir, precizno izračunamo kada će sve ići kao po loju. Kada se nećemo neprijatno iznenaditi, a kada ćemo pobediti u tom ringu sa samim sobom, gde je život ozbiljan, a nadajmo se, i pravedan sudija.
Tada se samo možemo još nadati i da nećemo dobiti prazan skup.
Dok nam neko ne izračuna tu magičnu formulu, stisnimo zube. Zaboravimo na novogodišnje rezolucije i posvetimo se nekim svežim. Napravimo revoluciju sa julskim odlukama, neka nova stranica počne u sedmom mesecu. Ko je rekao da se knjige moraju pisati u prvom mesecu samo?
Nemojmo čekati da nas život demantuje, iznenadi, rastuži ili da nas kao kegle raznese. Sve što ste mislili sutra, uradite danas. Onu najmanju sitnicu, misao sprovedite u delo.
Dan po dan, deo po delo.
Jer što bi rekao Viktor Igo, kojeg slavimo na današnji dan, „Ništa nije umreti, strašno je ne živeti.“.
Neka u drugoj polovini godini, demantujemo mi sami život.
Ding, ding, ding.
Da li čujete?
Nova runda počinje.

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.