Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Рвање са животом

За који дан улазимо у јул, седми месец, што значи да смо сада већ превалили половину године.
Каквом је брзином пројурила та половина!
Нећу вас лагати, ич својих новогодишњих резолуција нисам спровела у дело, ма ни не сећам их се. Већ смо и потиснули ту ентузијастичну еуфорију око нове странице живота, оне исписаније, маштовитије, обојене, краснописом улепшане. Ваљда је усисају учмалост, реалност и инерција.
Можда не можемо побећи од себе.
Можда нисмо довољно јако пожелели.
Можда смо осуђени на то да нас живот демантује.
Мало жучи, мало меда, што би рекао Његош.
И да, обећали смо сами себи пуну чашу те златне течности, наивно смо се надали како ће нам се сливати низ образе, капати на блузу, али жуч некако увек нађе пут до те чаше, па ни нама више толико не смета, већ је и сетно промешамо кашичицом, да се мало боље сједине.
Можда нам тај деманти треба, да останемо чврсто на земљи, да не растерамо све облаке главом у њима, да се не покондиримо и не улењимо.
Можда нас баш та жуч и нагињање живота на ту невеселу страну, ту сурово искрену и немилосрдну, тера да живимо. Да се боримо за дах и за пуну кашику слатког меда. Зар је нисмо тако више заслужили?
Можемо бити љути, кивни, очајни, можемо као Калимеро, са песницом упереном ка небу, викати „Није фер! Није фер!“, али истина је да једино сами себе можемо спасити. Избацити главу над површину воде, добро удахнути и снажно запливати ка сунчаној обали, далеко од морских немани и напорног живота.
Живот никада неће бити лак, не може бити, тако саткан од најтананијих емоција и тренутака, који се лако дају разбити у милион делића и разбити нас заједно са њима. Исте те нити ће нас некада потпуно изненадити, оставити без речи и показати се величанствено, у тој својој јачини и лепоти, док нам уливају веру и наду у дугу после кише.
Свакако би нам било много лакше да нам неко може гарантовати да после тешких момената стижу сјајни и блистави. Да нам неко каже да су то чињенице, проста математика, без изузетка. Чак и ја која не волим математику бих то волела.
Било би нам толико лакше, да уз пар потеза графитном оловком, уз шестар или лењир, прецизно израчунамо када ће све ићи као по лоју. Када се нећемо непријатно изненадити, а када ћемо победити у том рингу са самим собом, где је живот озбиљан, а надајмо се, и праведан судија.
Тада се само можемо још надати и да нећемо добити празан скуп.
Док нам неко не израчуна ту магичну формулу, стиснимо зубе. Заборавимо на новогодишње резолуције и посветимо се неким свежим. Направимо револуцију са јулским одлукама, нека нова страница почне у седмом месецу. Ко је рекао да се књиге морају писати у првом месецу само?
Немојмо чекати да нас живот демантује, изненади, растужи или да нас као кегле разнесе. Све што сте мислили сутра, урадите данас. Ону најмању ситницу, мисао спроведите у дело.
Дан по дан, део по дело.
Јер што би рекао Виктор Иго, којег славимо на данашњи дан, „Ништа није умрети, страшно је не живети.“.
Нека у другој половини години, демантујемо ми сами живот.
Динг, динг, динг.
Да ли чујете?
Нова рунда почиње.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.