Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Земља заштићених мечића и маскираних јарчева

Јездили смо поред Дома омладине, ка тунелу, хитали смо да стигнемо на пројекцију шпанског филма „Ел бар“. Топло вам га и препоручујем, црнохумористичка комедија, сервирана баш како волимо и разумемо.

Испред Дома омладине били су транспаренти и повици, које је таксиста испред нас одушевљено трубљењем подржао. Нама ништа није било јасно, а после смо сазнали да се ради о протестима против фестивала „Мирдита, добар дан“. Овај фестивал за циљ има да се кроз представљање и упознавање културе са Косова нормализују односи  и утемељи мир између Србије и Косова. Неким људима је доста мржње и агресије. Некима изгледа да није. Некако ти други неки увек буду под фантомкама, агресивни и од државе као питоми мечићи заштићени. Само што су мечићи далеко од питомог и безопасног, природа је то.

Сличан инцидент се догодио и јуче, на пројекцији филма „Албанке су наше сестре“. Пројекција је одложена.

А када ће се одложити насилничка реалност?

Када ће престати да важи закон јачег, силнијег, луђег и бешњег?

Када ћемо престати да се плашимо да одговоримо некоме ко нас напада и малтретира, док виче да је Куртин сестрић или Муртина девојка?

Можда да сви истетовирамо „Ма, пусти будалу!“, да не бисмо случајно заборавили и тако наивно заборавни ушли у обрачун.

Колико још треба паметнији да попушта?

Да живимо у басни, на мосту би био само један јарац, замаскиран, са кратким фитиљем, слабим познавањем правописа и са везама дебљим од својих рогова. Па ти крочи на његов мост ако смеш.

И са тим имам проблем. Пошто се сви, фол, бринемо за будућу децу, шта ћемо им рећи, како им објаснити, како их сачувати (оксиморон је што се тиме баве углавном они који су са својом децом већ оманули), ево и ја ћу.

Немам никакав проблем да објасним сутра својој деци шта је хомосексуалност.

Надам се, искрено се надам, да нећу имати страх да им докажем да не морају да се плаше/мрзе Хрвате, Албанце, Роме или било који други народ. Нереално се надам  да за тим неће бити ни потребе, да ће до тада нестати хушкачи и ратни профитери и да ни те мајке неће имати шта својој деци о различитим нацијама да објашњавају.

Волела бих да никада не морамо да штитимо децу од насилника и злих људи, јер злоба не бира расу, веру или нацију.

И не бих волела да се једнога дана моја деца плаше више  јарчева са фантомкама, него имагинарних непријатеља, негде тамо далеко, у другој држави.

Желела бих да се осећају заштићено: и код куће и у школи и на улици, да их штити још неко осим породице, нека институција, неки закони, неко јачи од насилника.

Желела бих и да могу да оду и погледају документарни филм који желе, да се не плаше, да не мрзе и да размишљају својом главом, а не песницама.

Ето, мени остаје да желим, а вама да погледате „Ел бар“, ако сте огуглали на нашу хумористичку реалност, добро ће вам лећи нека мрачна комедија.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.