Magazin Student

Magazin Student, najstarije studentsko glasilo na Balkanu

U svetu ćoravih i debelih krava

„Mariza nam je pokazala, nazvavši je droljom, ali bez omalovažavanja, samo je ponavljala iste izraze koje je kod kuće upotrebljavala njena majka.“ (citat iz knjige „Moja genijalna prijateljica“)
I, zaista, koliko smo samo reči, fraza, psovki, uvreda tako upili, kao suvi, poslušni sunđeri? Ni sami ne znamo.
Verovatno bismo se i zabrojali.
Ni ne možemo se setiti svake, ipak je to upijanje davno počelo.
Danas, tako dobro natopljeni ni ne vidimo šta fali tim rečima, ne osećamo ništa kada ih samouvereno izgovaramo, ne razmišljamo, samo ih rafalno ispaljujemo, kako smo naučeni.
Ko nam, pa, može zameriti kada smo samo poslušni?
Tako smo čuli.
Drugo nismo mogli naučiti, drugo ne znamo.
I lepo je to, ne razmišljati, prepustiti se tom bezbolnom automatizmu.
Kako je rekao jedan prijatelj: „Tako nam je lakše… lakše je reći da je ta devojka debela krava, nego da razmišljamo o tome da je možda tata bije, pa da zbog toga jede, ili da ima problema sa zdravljem.“
Ili da prosto želi tako da izgleda.
Ona je debela krava, a mi smo sami sebe poštedeli razmišljanja.
Ona je debela krava, i kao takvu je moramo komentarisati, dajemo sebi dozvolu.
Ona je debela krava, i šta je strašno u tome što smo to naglas izgovorili?
Čuli smo tako, tako smo upili, dok još i nismo znali razliku između debelog i mršavog.
Sada je drugačije, mislimo da sve znamo: da je mršavo bolje, šta je normalno, a šta bolesno, šta je najbolje za nas, to je najbolje i za druge… čuli smo.
Čuli smo na zadnjem sedištu automobila, dok nas je tata vozio, pa se nervirao zbog loše parkiranog auta, koji mora da je neka glupa žena parkirala.
Čuli smo kada je sestra nazvala druga iz odeljenja feminiziranim pederom.
Čuli smo druga sa treninga kako devojku iz svoje škole naziva daskarom, a njenog brata paćenikom, koji ne zna da smuva devojku.
Čuli smo kul likove na televiziji kako viču o nekim kučkinim sinovima, a niko nam nije objasnio šta to tačno znači, ali mora da je kul, čim oni to izgovaraju.
Pa počinjemo i mi: glupa žena, peder, daskara, paćenik, kučkin sin, daskara, paćenik, glupa…
Pa te reči kreativno zamesimo i izmešamo, usvojimo nove i pustimo ih u pogon.
Iskucamo ih, uputimo i poznatim i nepoznatim. Ocenimo ih, otvorimo im oči, objasnimo ko su oni i šta, zapravo.
Uspešno ih raskrinkamo, etiketiramo i u miru legnemo.
Ni ne razmišljamo da je vreme da sunđer natopimo nečim drugim.
Šta ćemo, nismo tako čuli…

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.