Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Страшно велик град

Волим овај град зато што је завео и довео мог деду, када је био дете.

Да није било тог завођења и живота у овом граду, он и бака не би уписали исти факултет, онда не би било ни моје маме, а знате како, моја мама је баш велики цар.

Волим овај град, јер је мом другом деди дао улицу.

Можда се тиме мој тата хвалио да би збарио маму.

Али то није ни толико битно, колико да је и њих спојио овај град, у којем сам се и ја родила, па је логично да ми је најближи и да не дам на њега.

Наравно да морам да га браним када је он сместио Деју и мене у исту клупу.

Две девојчице су одрастале у истом крају, једна са особинама харамбаше, друга стидљива и збуњена, а спојио их је један обичан, врачарски сто.

Исто тако стидљиво сам упознала и Сару, коју је Београд отео Риму и Нађу, коју делимо са Лесковцем.

Са једном сам бежала са социологије да идемо на колаче, на Цветни трг, а са другом сам у ситне сате јела переце у пекари, где су нас пустили да се лично уверимо које је пециво најсвежије. Не брините нисмо ниједно испипале.

У позадини је свирао Бајагин “Град”, који ме увек подсети на мој град, иако господин Бајага никада није рекао да се ради баш о Београду. Али ето, ја увек помислим на Београд, вероватно исто као што неке Лале помисле на своје градове, као што Нишлије помисле на Ниш, или као што неки људи не помисле ни на шта, јер уопште не маре за Бајагу.

Ето, игром случаја ја ову песму баш волим, исто као што ћу увек волети и Обреновац, зато што се тамо родио наш светли лабрадор. Како, онда, не волети место у којем смо добили двомесечну, крзнену лоптицу чисте среће?

Срећа као што је када град добијеш само за себе, па можеш у миру и тишини да шеташ његовим улицама.

Као када те судари са неким у кога се заљубиш.

Као када га делиш са неким духовитим, паметним, врцавим људима- одакле год да су.

Као када га толико јако и нерално волиш да га не предајеш тако лако умишљеним фацама, надобудним дошљацима, некултурним комшијама, примитивним суграђанима.

Можемо га до сутра својатати, он остаје само свој и ничији више.

За мене, овај град је срећа, амајлија.

Снежна кугла коју када протресеш, разлете се најлепше успомене, шљокице, анегдоте, посебни мириси, неоткривени ћошкови, моји, посебни људи и они које ћу тек упознати.

Има ту и непријатних, ружњикавих тренутака, потиснутих у неке далеке дубине мозга, којих се сетиш тек када те Београд мало засврби, када ти не да баш много ваздуха, па се уплашиш да ћеш га замрзети.

Ето, преко двадесет година, ја сам и даље лудо заљубљена у њега.

Сматрам га магичним, не понекад, већ увек.

Не стидим га се ни пред Новим Садом, Паризом, Чачком, Лондоном, Крагујевцем, Њујорком…

Дичим се њиме, као што мислим да се свако треба да се дичи градом који сматра домом.

А ово је мој дом.

Врло добро знам шта све он може још бити: много чистији, шаренији, свежији, одморнији, опуштенији, паметнији..  само реците.

Може бити све што пожели, баш као и ти, ја или сви ми у њему.

Можда ово није страшно велик град, али у њему, стварно, никад ниси сам.

А мени је то, данас, сасвим довољно.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.