Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

Садa кад више нисмо мали…

Када сам била мала, мислила сам да су моја два старија брата највиша у граду.

Када су се у пубертету додатно развили, мислила сам да су најјачи у крају.

И због тога се са њима у друштву ничега нисам плашила, јер сам знала да ће ме од свега заштити.

Када сам била мала, нисам била неустрашива.

Плашили су ме непознати шумови у току ноћи и нисам смела да избацим ногу ван кревета из уверења да је тако, ушушкана под ћебетом, сигурнија.

Свако дете има своју верзију чудовишта испод кревета.

И када се тај страх јави, ти се трудиш да будеш храбар, склупчаш се, затвориш очи и понављаш да си већ велики, па већ си пошао у школу, главни си играч између две ватре… Сасвим је блесаво да се бојиш мрака.

Тако склупчан једва чекаш да сване, јер зна се да се по дану не дешавају лоше ствари, само ноћу, у мистичном и сабласном мраку.

Када сам била мала, било је лако.

Сањаш ружно, уплашиш се, не можеш да нађеш мир у сопственом кревету, не помаже чак ни јаче грљење омиљеног плишаног меде, али тада устанеш и храбро и нечујно, на врховима прстића, пронађеш спас код родитеља или браће.

Њихови кревети су тада сигурна зона, мали заштитнички мехур који нити једна зла сила, особа, створење из мрака, баук или вештица не могу дотаћи.

Тада, у том сигурном, сањивом загрљају ти мирно можеш да наставиш своје снове, јер знаш да си сигуран и недодирљив од свега што ти може наудити.

Када сам била млађа, и ја сам веровала да се само ноћу лоше ствари дешавају и дању сам била сигурна и пркосна. Лако сам дизала глас против неправде и онога са чиме се нисам слагала. Јасно сам стављала до знања да се ужасавам насиља и нисам се плашила исказивања мишљења, исправљања кривих Дрина и брањења онога до чега ми је стало. Било је то лако тада.

Хеј, ипак сам ја имала „највишу и најјачу“ браћу иза себе, за случај да се неко уопште усуди да ми шакама објасни своје ставове.

Када сам била, тек, мало млађа него што сам сада, тврдоглаво сам пожелела да водим своје битке, па и ако дође до тога да ми неко агресијом жели предочити шта мисли, наивно сам веровала да ћу се сама снаћи као тактичан и виспрен генерал, без да зовем туђе трупе у помоћ.

Била сам сигурна да ће разум и речи увек бити јачи од песница и удараца.

Па постоји толико речи на свету, сигурно можеш пронаћи одговарајуће да решиш проблем, без да употребиш силу.

Сада, када нисам више тако мала, околности су другачије.

Све се више заборавља на моћ речи и бирају се песнице.

Лако ће се све објаснити са две, три васпитне.

Само да се мало пропусти кроз шаке, па ће одмах променити идеологију и своја глупа веровања.

Неваспитање, бахатост, прерано одрастање, немаштина, занемаривање од стране родитеља, недостатак љубави, образовања, идеализовање живота криминалаца, жеља за било каквим осећајем моћи и било каквим, па и крвавим, парама испаравају из сваког тог ударца песницом.

Такав човек не може да схвати да силеџијским застрашивањем и крвничким шутирањем не може из свакога избити шта пожели.

Неке вредности и мисли остају и после најкрвавијих батина.

Како би и могао схватити у земљи где више права имају они „од раније познати полицији“, где се на међудржавне односе прво реагује позивањем на војску, где исту ту војску и тенкове благосиљају свештеници…

Као мали, мислили смо да је јутро „паметније од вечери“, а сада морамо пазити да нас не погоди залутали метак од нечије ликвидације или да нам се ауто не нађе у близини оног испод којег откуцава бомба.

И док се деца по школама међусобно малтретирају, малолетници нестају и сами себи одузимају животе, док једва пунолетни хладнокрвно баратају ножевима и пиштољима, нас бомбардују насловима о сину естрадне уметнице који иде добровољно у војску, док га мајка испраћа великом фештом.

У овако трагикомичном свету, недостају ми бауци, вештице и створења из таме испод кревета.

У оваквом свету, не кријеш се иза својих „највиших и најјачих“ хероја, јер стрепиш од тога на какву би будалу могли набасати.

Овде, не можеш себи дозволити луксуз да будеш неустрашив и нога која вири из кревета више уопште не делује тако страшно.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.