Магазин Студент

Магазин Студент, најстарије студентско гласило на Балкану

„Cвако има свој ражањ.“

„Cвако има свој ражањ.“*

Ви свој, ја свој.

Неки срећни утекну са свог, а најспретнији никад не заврше на њему… само га окрећу.

Па покажу мало, фол, интересовања за нас, „неспретније“:

„Је л’ одговара температура ватре?“

„Не прија Вам? Ма то је за Ваше добро, верујте.“

„Издржите још само мало обртаја. Па још мало. Па још мало.“

А ми шта ћемо, пуштамо да нас врте, вртели су нас и пре, вртеће нас тек. Па, шта је онда још пар обртаја?

Не би ни тај ражањ био тако страшан да ти упоредо не шапућу на увце:

„Кажи да ти је супер, кажи да ти је супер.

Никад боље.

Па, имаш довољно за купус и џак кромпира. Ма какав џак? Џак и по!

Хајде, стрпи се још мало па ћемо да те вртимо поред музичке фонтане, зарад пуног угођаја.

Хоћеш да ти прочитамо нешто?

Можда, „Тегет гробницу“*, Милутина Бојића или неку бајку браће Андерсен?

Како нема браће Андерсен? Па један је Ханс Кристијан Андерсен, а други? Други је затурио личну.

Е, е, не гледај у каквом су стању државне болнице и домови здравља!

Не питај за плате просветних и здравствених радника.

Па шта ако нам је омладина мало испуштена па фрустрације и неваспитање исказује шамарима?

Не терај нас да ти појачавамо ватру.“

А ми шта ћемо него да мало по мало заћутимо. Зажмуримо.

Још се некако носимо са врућином што нам преплављује тело, ал’ глава је проблем… Њу не бисмо да изгубимо.

Па се тешимо да има и горих и тежих, ражањ судбина од ове наше.

И, можда, није све тако страшно.

Ипак, имамо онакве глумачке величине као што су Којо, Цвија, Тривалић и Нинковић..

Имамо и Ану Арсенијевић и Николу Ристића, овогодишње најбоље дипломце.

Од квалификованих осамдесет. Хеј, осамдесет.. младих, вредних, паметних и успешних.

Па њих треба највише бодрити.

И зато не одустајемо.

Мислимо на оне младе математичаре, које ћемо ваљда коначно дочекати на балкону Скупштине.

И сетимо се оних позитивних и насмејаних лица која и даље не одустају, колико год их вртели.

Те климамо главом на Цвијановићево „…зато што морамо да сачувамо добру веру, без обзира на то колико су нас разочарали ови пре којима смо давали безрезервну подршку. Не може се живети без добре вере.“

Ватра нам, изгледа, још увек није изгорела све одбрамбене механизме, па се смејемо.

Прво тихо, па све јаче.. наглас, громогласно, хистерично.

Смејемо се њима, затим и себи.

Заиста је смешно.

Шта нам друго, па и остаје сем да се смејемо и, понекад, наглас забекећемо?

 

*Колумна инспирисана филмом „Стадо“. Ако вас не погоди… благо вама.

Остави коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.